Вриштање без реда и мотива, љутња на све и свашта и већ на први поглед знала сам да га мучи нешто што још ни сам не може да разуме.
Много пута ми кроз главу прође она мисао која је и све вас, маме, једном утешила – онај плач и фрустрације када дођете кући и ваше дете – оно дете које се до тада сатима на миру играло и било добро, подивља чим мама бане на врата. И то подивља до те мере да се заиста питате је ли било боље да уопште нисте ни дошли.
Али не, већ су нам отворили очи да су деци њихове маме канте за њихове фрустрације, а мом је детету је јуче требала не канта, већ контејнер. И када је контејнер коначно дошао дете није имало друге солуције него да га напуни својим фрустрацијама до краја. До врха. Али срећом, мама зна, дете се само желело решити својих фрустрација. Дете је само желело да мами каже све и у њој нађе ту утеху која му треба.
Након још једне у низу цревне вирозе, након неколико контингената промењене постељине и изрибаних подова и неколико дана животарења на двопеку и штапићима, мом је детету дословно било свега доста. И као шлаг на његовој торти мама коју је толико чекао да јој исприча баш све, није дошла, а мрак је већ одавно пао.
Да нисам раније знала да је то уобичајен начин којим се трогодишњак суочава са својим мини демонима и тако тражи жељену утеху, ја бих јуче можда истог часа заиста изашла ван или бих полудела заједно с њим, али знала сам и знам за убудуће – фрустрација коју деца испољавају у присуству својих мајки није злонамерна и размажена епизода – то је само њихов начин да нам кажу колико смо им потребни.
А моје је дете јуче требало своју маму – да му направи сендвич, да му буде раме за плакање за све што га је фрустрирало, да избаци све своје емоције које су га гушиле из минуте у минут све више и више све док мама коначно није дошла.
Вриштање без реда и мотива, љутња на све и свашта и већ на први поглед знала сам да га мучи нешто што још ни сам не може да разуме. И миц по миц, корак по корак, суза за сузом, коначно смо дошли до извора његових фрустрација. И глад која га је морила, и брат који није с њим хтео да слаже коцке и тата који је мислио да је баш све у реду, све је то запосело дете које је притом ћутало, гледало вани све већи мрак и забринуто чекало своју маму.
Ако сам икада проклела то померање сата било је то јуче јер је у мом детету тај сат касније створило панику коју више није могао да издржи и када је мама коначно дошла све је изишло на видело.
Срећом па знам да деца своје фрустрације у близини својих мајки решавају баш тако, гласно и страсно, баш као да истресају своје смеће у једину кантицу у које оно стане, у своју маму. Срећом па знам и баш због тога што сада знам, могла сам мирно причекати да истресање престане и да га на крају његове хистерије само чврсто, утешно загрлим.
„Мама је стигла. Мама ће увек теби доћи. Дај ми да ти сада дам пољубац у ту твоју сузу“. И одједном је све, баш све у реду.
Извор: index.hr