Dete brzo nauči šta se od njega traži. Nauči, a mi ga i dalje kinjimo

avgust 26 20:52 2016

Nauči da stvari treba da se čuvaju, ali nekad neku i slomi.
Nauči da se izuje i pere ruke kad uđe u kuću, ali ponekad se zaigra i zaboravi.
Nauči, na primer, da ne treba da prosipa po podu – ali, ponekad se desi. Mi, zbog naše frustracije, ili zbog straha da će dete izrasti u nespretnu, prkosnu štroku, dramimo i vičemo svom silinom naše odraslosti:“Jaooo, pa šta si uradio! Pogledaj sad kako je sve mokro!“ Kao da se dete ne oseća dovoljno postiđeno i trapavo. Pride neki dodaju i koju uvredu: „E, baš si smotan! Glup! Konju jedan!“

dete

Danas je dete prosulo a ja sam mu jednostavno dodala maramicu koja mi je bila pri ruci, bez reči, i nastavila sam da slazem veš dobro raspoložena. Nasmejao se. Nasmejalo se i moje srce. Jer sam pokazala detetu:

Da nisam njegov navijač, koji svaki uspeh slavi, a svaki promašaj kažnjava i vređa;
Da imam poverenja u njega – znam šta dete zna i ume (imam u vidu da se tek razvija), znam da nije prkosno iz čistog hira, znam da se dešavaju nepredviđene situacije. I verujem mu.
Da ga prihvatam i volim takvo kakvo jeste. Uvek. Što god uradio, uvek može imati poverenje u mene – da mu neću dolivati ulje na vatru postiđivanjem, osudama, kaznama i pretnjama. Pušio, pio, krao – izlaz ćemo tražiti zajedno. Ja sam njegov oslonac, da se pridigne kada ga snage izdaju.
Srce mi se smejalo, jer se dete nasmejalo. A nije uvek tako bilo. Ranije, kada bi uradio nešto što mi se ne sviđa – otvorio bi širom oči prema meni i prestravljeno, ukipljeno čekalo da se sav moj bes obruši na njega.

Jednom, spremali smo se da izađemo u šetnju. Ko to nije radio, ne zna koliki je to posao. Moraš da se pobrineš da su svi jeli i pili, čisti i odmorni, dobro obučeni; da spakuješ pelenu, presvlaku, užinu, svežu vodu, igračke. Na vratima, neko je ponovo mokar, pa skidaš svoju jaknu i cipele, presvlačiš, drugo dete već vrišti od nestrplivosti. Oblačiš se ponovo, ono što vrišti traži da mu se obriše nos.

Zakoračim u kupatilo po maramicu, a mala vrišti: „Neeeee!!!“ Prekid filma.
„Šta je bre sad bilo! Opet guraš sestru! Prestani više da je guraš! Razumeš li!!!“
Spušta pogled.
Spuštam ja loptu.
„Zašto si pogurao sestru?“, pitam mirno i iskreno znatiželjno.
„Pa, htela je da izađe, i ja sam je vratio unutra da se ne izgubi!“

On, odgovoran veliki brat, je postupio u skladu sa svojom savesti.

Da se nisam zaustavila i bila iskreno otvorena za komunikaciju, nikad ne bih saznala tu, meni zadivljujuću, činjenicu o svom detetu.

Odmakni se. Sačekaj. Posmatraj.

Uvek se zapitaj – zašto.* Ako ništa drugo, učini detetu (a i sebi) ljubaznost da ne predpostavljaš odmah da je bezobrazno i zlo.

Jer dete želi da uradi pravu stvar. Dete me kopira. Dete želi da mi se dopadne, čak će ugušiti svoje ja da bi postalo isto kao ja.

Zato, imaj poverenje u njega. Da, kad odraste, ono ima poverenje u sebe, da radi prave stvari. A ne da čeka da mu navijači, kontrolori, društvo – govori šta da radi.

Nepoverenje, pogotovo prema decu je danas epidemično. „Čovek je čoveku vuk.“

Uvredljivo i ponižavajuće stojimo deci nad glavom; i osećam težinu njihovog pogleda: „Zar mi ne veruješ?“

Testiramo ih i proveramo, jer im ne verujemo.

Motrimo ih sumnjičavo i obazrivo – da nas ne prevare – a baš tim nepoverenjem ih primoravamo na to.

I kada su „dobri“, nama to nije dovoljno. I tu izražavamo nepovrenje. I dalje dajemo uputstva i hvalimo, da slučajno dete ne „sklizne“ opet u ilegalu: „Sad se popni na hoklicu. Sad uzmi sapun, taaako, sad trljaj, isperi – e, bravo! Bravo!“ Kao, s oproštenjem, debilu.

Deci dajemo mnogo više uputstava i komentara nego što im je to potrebno. Kada bi druga, odrasla osoba radila to nama, to bismo nazvali pametovanjem.

Zadovoljstvo, ohrabrenje i podršku najčešće je dovoljno da prirodno i spontano izrazimo osmehom i klimanjem.

Nezadovoljstvo nekim postupkom se takođe odmah čita na našem licu. Nema potrebe ni za kakvim dodatnim mrštenjem ili vređanjem kako bismo ga motivisali da se popravi. Dete se verovatno već i samo oseća dovoljno loše.

Ne razmišljajući, možda u pokušaju da ih ubrzamo, dajemo im uputstva tokom rutinskih radni koje sigurno sasvim dobro poznaju, na primer izlazak i ulazak u kuću, kadu, auto.

U našim očima, deca su opasnost koja stalno vreba i dežurni krivci. I nas su tako posmatrali kada smo bili deca..

Kada bih, kao dete, tražila neki predmet od mame, ona bi me uvek pitala: „Šta će ti to“. To me je veoma… pa, „smaralo“ (ne mogu da nađem elegantniju reč). To je činilo da se osećam kontrolisanom, nevaljalom, nepoštovanom (zbog nepoverenja); pa sam izbegavala da je uopšte i pitam ili da joj dam priliku da razgovaramo. Tata me često nije pitao „šta će ti to“ za predmete koje sam tražila za igru ili nekakvo stvaralaštvo, i to mi je bilo veliko olakšanje

A deca, ustvari, gledaju svoja posla; prava opasnost zloupotrebe i manipulacije leži, naravno, u nadmoćnima. A nadmoćnima se smeškamo i trepćemo. Ili, makar, sklanjamo im se s puta. Dobro smo istrenirani.

Ja, dovoljno dugo sam već drugačija nego što sam bila – i na sreću, dovoljno retko naprasita i brza, pa me se dete ne plaši. Ne plaši me se, znači doći će meni za pomoć i podršku kada zabrlja.

Izvor: Zmajka
  Categories:
napišite komentar

0 komentara

Trenutno nema komentara!

Započnite komentarisanje.

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.