Ispovest jednog tate: “Jedan ceo dan sam bio mama – umalo poludeo nisam!”

april 21 10:22 2017

Otac sam dvoje dece i ovo je moja smešna ispovest.

Milica, tatina mezimica, ima 7 godina i krenula je u osnovnu školu. Luka će uskoro 4 i jako je nemiran. Supruga vodi brigu o njima, onako ležerno i spretno (mada, ima dana kada kaže da se pokajala što je postala majka). A kad se to desi, vrlo brzo se smiri, obriše suze i poljubi Milicu i Luku u čelo (i mene hoće da cmokne, ali samo u obraz).
Uvek sam se pitao zašto žene po ceo dan znaju da kukaju: “Pogledaj na čega vam liči soba. Zašto niste pojeli pasulj? Uči Milice, stiči radne navike. Ja ću poludeti! Po ceo dan samo kupim stvari za vama (da, i mene uvek strpa u isti koš s decom). Bole me leđa, noge, stomak… Umorna sam, spava mi se…” Kao da je to neka mudrost! Kao da ti treba visoka škola da bi bila vešta i spretna mama, žena, domaćica?

Da nisam iskusio, ne bih verovao! Pre nekoliko nedelja moja supruga je morala da ode negde na dva dana. Baba servis je u ovom slučaju zakazao, a dedama ne bih ni dve ovce dao da čuvaju. Stoga, uzeo sam dva slobodna dana i posvetio se deci. Mojim malim anđelima!

Jutro… Budi me Milica u 5 sati. Kaže, Luka se ukakio u krevet. Kažem, zašto me nije probudio da ga otpratim do kupatila. “Jeste tata, budio te je, ali ti nisi mogao da ustaneš. Vikao si nešto, mmm, pusti me… A onda je mene probudio, ali je već bilo kasno. Ukakio se.”, rekla je Milica dok je trljala usnule oči.

“Pa dobro, evo idem po čiste gaće i pidžamu pa ležite. Ima još vremena do škole.” Ali promeni i posteljinu, jako smrdi” opet će ona. “Ajmo u dnevnu, sutra ću promeniti. I dobro zatvori vrata od sobe da nas smrad ne razbudi. Bože Luka, čime se ti hraniš? Pa ovo štipa za oči.”

Doručak – agonija. Znam da je Luka alergičan na kikiriki i to je to. Više informacija nisam želeo. Nisam mogao ni da pretpostavim da jedan običan doručak može ovoliko da se iskomplikuje. Luka hoće viršle, reš pečene, a ona bi musli. Bilo mi je potrebno dosta vremena da pronađem gde stoji kutija sa tim nečim što ja nikad ne bih okusio, a ovi moju ga obožavaju. Ispratio sam Milicu u školu, oprao sam sudove, posteljinu promenio, ručak naručio iz obližnjeg restorana. I opet sam osećao blage oblike umora.

Milica se vratila iz škole i hoće da joj pomognem oko domaćeg iz matematike. Ok, sabiranje, oduzimanje, ima da izdominiram. Međutim, imam šta videti. Današnja deca ne sabiraju kao mi nekad. Koriste neke zagrade, oduzimaju desetice od jedinica, pa višak stave opet u neke zagrade. “Sačekaj Mico mamu, ona je za matiš tata mata. Ionako ne možeš dobiti keca, u prvom su opisne ocene. Je l tako?”

Luka je bio u parku. Kaže dosadno mu je kod kuće. Ja ne mogu da mrdnem, legao sam malo na kauč, trepavice mi teške, već kunjam… A Luka viče ko izgladneo: “Tataa, tata…ajmo u park.”

Dajem mu papir i Miličine flomastere da crta. Molim ga da bude miran i govorim Milici da pazi na njega dok ja malo “ubijem oko”. Nakon nekog vremena budi me njihov smeh. Kažu mi da odem do ogledala. Imam šta videti, Luki je moja faca poslužila kao bojanka. Smejem se s njima…

Hoću li ja ovo preživeti?

Ubrzo će večera. Vadim neke ćufte iz zamrzivača što je supruga ostavila. Idem po hleb s Lukom. Uz hleb kupujem još kojekakve gluposti u koje je moj sin uperio svoj prstić, a meni nešto došlo žao. Reko’ ako sam ja odrastao u bedi, neću da mojim klincima nešto fali. Tri kinder jajeta, jafa, jedna milka od 300 i dve od 100 grama, kutija čokoladnih bananica… Nek imaju deca da se zaslade. Mada i ja bih mogao da se nagradim, ionako nisam neki ćufta-fan!

Na red je došlo kupanje. Ne moraju baš svako veče, pomislih u sebi – istanjiće im se koža. Luku sam jutros već oprao (nakon velike nužne koju je obavio u krevetu), Milica barem zube nek plahne i odosmo da snivamo najlepše snove. Hoće da im pričam bajku. Ajde, krenuo sam od Crvenkape. Milica me opominje i kaže da se Luka plaši vuka i ne voli tu bajku. Hoće da mu pričam onu o hrabrom krojaču. Kome? Vi se šalite. Ja znam Crvenkapu, Pepeljugu i onu o patuljcima – hoćete nećete. A šta kažete da vam pričam o svojim vojničkim danima? Neće, naravno. Dajem im tablet pa nek’ nađu šta ih interesuje, internet je barem pun tih gluposti. Nekako sam doček’o jutro… Bilo je buđenja, ali preživeo sam. Sutra me je očekivalo isto to…

Nisam mogao dočekati dan kada ću na vratima ugledati nju-ljubav svog života, moju suprugu, ženu, moju kraljicu. Nikad je nisam više voleo nego tada kada se konačno vratila. Čim me je ugledala, prasnula je u smeh pa me tek onda poljubila. “Smrdiš ko đubre na suncu”, rekla je. “Kuća, kao atomska da ju je pogodila… Imaš neke ostatke od flomastera na licu…”

Shvatio sam – nije ti lako! Poražen sam! Bio sam mama nekih 36 sati i nisam uspeo. Ipak ću se ja držati onog što radim najbolje. Priznajem, nije lako i nemam pojma kako vam to polazi za rukom. Ja ću biti tu da uskočim, uvek kad zaškripi. I više me nikad ne ostavljaj samog s njima! Mojim malim anđelima!

Je l’ me sad razumeš? Rekla je s osmehom.
Da ljubavi, razumem te, odgovorio sam joj tiho i pohitao da se što pre ušuškam u krevet koji je mirisao na novu posteljinu koju sam JA promenio!

I.P.

Autor: Jovana

  Categories:
napišite komentar

10 komentara

  1. april 21, 11:01 #1 Kica

    Pa ja to radim svaki dan i pomažem supruzi , ne vidim šta je to sve problem osim što si Balkanac.

    Odgovorite na ovaj komentar
    • april 21, 12:24 gunn

      Samo jedna mala ispravka: ako to radiš svaki dan, onda ne pomažeš supruzi, već izvršavaš svoje porodične obaveze. Ako joj pomažeš, to znači da je čuvanje dece njen posao, a ti samo uskačeš kad treba.

      Odgovorite na ovaj komentar
    • april 24, 00:06 mama dva decaka

      Dok Vi smatrate da baveci se decom,svojom rodjenom decom,i povremenim pospremanjem nereda koji i Vi sami pravite,u kuci u kojoj i Vi zivite,da time POMAZETE supruzi,nista manji Balkanac niste.

      Odgovorite na ovaj komentar
  2. april 21, 19:26 #2 Mama

    E a onda jos dodas da je ta ista mama zaposlena puno radno vreme 🙂

    Odgovorite na ovaj komentar
  3. april 21, 22:14 #3 Realna

    Al nekako te zaposlene mame najmanje kukaju, a sve svoje odrade. Izgleda da je ipak najteže domaćicama, posebno onima koje oko dece i kuće imaju što pomoćnika i mužica koji ispunjava njihove prohteve.Bar je tako u mom okruženju.

    Odgovorite na ovaj komentar
    • april 22, 11:42 Maja

      Slažem se. Dok sam bila na porodiljskom tada sam shvatila kako je domaćicama i divim im se. 24h brinu o kući i deci. Kada sam počela da radim svanulo mi je. Bar sam 8 sati radila nešto drugo i mogla sam na miru da popijem kafu i da jedem. I opet sam sve stizala u kući. Lakše je kada se radi, jer spremanje doručka, hranjenje deteta za doručak i ručak, večera vođenje u park i uspavljivanje deteta obavlja neko drugi.

      Odgovorite na ovaj komentar
    • jun 22, 08:31 Boka

      Slazem se. Polazim od sebe. Kada radim savrseno sam organizovana i kod kuce, a kada ne radim nista ne stizem da zavrsim kod kuce.

      Odgovorite na ovaj komentar
  4. april 22, 21:50 #4 Dragan Djurdjevic

    Ti si Joco debilčić 😁

    Odgovorite na ovaj komentar
  5. april 27, 17:27 #5 Mama

    Tekst je jako duhovit i poucan.Nema mesta zluradim komentarima,tata je samo zeleo da oda priznanje mamama.Slatko sam se nasmejala jer i moj suprug tako simpaticno cuva klince.Pozdrav tatama!

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.