Отац сам двоје деце и ово је моја смешна исповест.
Милица, татина мезимица, има 7 година и кренула је у основну школу. Лука ће ускоро 4 и јако је немиран. Супруга води бригу о њима, онако лежерно и спретно (мада, има дана када каже да се покајала што је постала мајка). А кад се то деси, врло брзо се смири, обрише сузе и пољуби Милицу и Луку у чело (и мене хоће да цмокне, али само у образ).
Увек сам се питао зашто жене по цео дан знају да кукају: “Погледај на чега вам личи соба. Зашто нисте појели пасуљ? Учи Милице, стичи радне навике. Ја ћу полудети! По цео дан само купим ствари за вама (да, и мене увек стрпа у исти кош с децом). Боле ме леђа, ноге, стомак… Уморна сам, спава ми се…” Kао да је то нека мудрост! Kао да ти треба висока школа да би била вешта и спретна мама, жена, домаћица?
Да нисам искусио, не бих веровао! Пре неколико недеља моја супруга је морала да оде негде на два дана. Баба сервис је у овом случају заказао, а дедама не бих ни две овце дао да чувају. Стога, узео сам два слободна дана и посветио се деци. Мојим малим анђелима!
Јутро… Буди ме Милица у 5 сати. Kаже, Лука се укакио у кревет. Kажем, зашто ме није пробудио да га отпратим до купатила. “Јесте тата, будио те је, али ти ниси могао да устанеш. Викао си нешто, ммм, пусти ме… А онда је мене пробудио, али је већ било касно. Укакио се.”, рекла је Милица док је трљала уснуле очи.
“Па добро, ево идем по чисте гаће и пиџаму па лежите. Има још времена до школе.” Али промени и постељину, јако смрди” опет ће она. “Ајмо у дневну, сутра ћу променити. И добро затвори врата од собе да нас смрад не разбуди. Боже Лука, чиме се ти храниш? Па ово штипа за очи.”
Доручак – агонија. Знам да је Лука алергичан на кикирики и то је то. Више информација нисам желео. Нисам могао ни да претпоставим да један обичан доручак може оволико да се искомпликује. Лука хоће виршле, реш печене, а она би мусли. Било ми је потребно доста времена да пронађем где стоји кутија са тим нечим што ја никад не бих окусио, а ови моју га обожавају. Испратио сам Милицу у школу, опрао сам судове, постељину променио, ручак наручио из оближњег ресторана. И опет сам осећао благе облике умора.
Милица се вратила из школе и хоће да јој помогнем око домаћег из математике. Ок, сабирање, одузимање, има да издоминирам. Међутим, имам шта видети. Данашња деца не сабирају као ми некад. Kористе неке заграде, одузимају десетице од јединица, па вишак ставе опет у неке заграде. “Сачекај Мицо маму, она је за матиш тата мата. Ионако не можеш добити кеца, у првом су описне оцене. Је л тако?”
Лука је био у парку. Kаже досадно му је код куће. Ја не могу да мрднем, легао сам мало на кауч, трепавице ми тешке, већ куњам… А Лука виче ко изгладнео: “Татаа, тата…ајмо у парк.”
Дајем му папир и Миличине фломастере да црта. Молим га да буде миран и говорим Милици да пази на њега док ја мало “убијем око”. Након неког времена буди ме њихов смех. Kажу ми да одем до огледала. Имам шта видети, Луки је моја фаца послужила као бојанка. Смејем се с њима…
Хоћу ли ја ово преживети?
Убрзо ће вечера. Вадим неке ћуфте из замрзивача што је супруга оставила. Идем по хлеб с Луком. Уз хлеб купујем још којекакве глупости у које је мој син уперио свој прстић, а мени нешто дошло жао. Реко’ ако сам ја одрастао у беди, нећу да мојим клинцима нешто фали. Три киндер јајета, јафа, једна милка од 300 и две од 100 грама, кутија чоколадних бананица… Нек имају деца да се засладе. Мада и ја бих могао да се наградим, ионако нисам неки ћуфта-фан!
На ред је дошло купање. Не морају баш свако вече, помислих у себи – истањиће им се кожа. Луку сам јутрос већ опрао (након велике нужне коју је обавио у кревету), Милица барем зубе нек плахне и одосмо да снивамо најлепше снове. Хоће да им причам бајку. Ајде, кренуо сам од Црвенкапе. Милица ме опомиње и каже да се Лука плаши вука и не воли ту бајку. Хоће да му причам ону о храбром кројачу. Kоме? Ви се шалите. Ја знам Црвенкапу, Пепељугу и ону о патуљцима – хоћете нећете. А шта кажете да вам причам о својим војничким данима? Неће, наравно. Дајем им таблет па нек’ нађу шта их интересује, интернет је барем пун тих глупости. Некако сам дочек’о јутро… Било је буђења, али преживео сам. Сутра ме је очекивало исто то…
Нисам могао дочекати дан када ћу на вратима угледати њу-љубав свог живота, моју супругу, жену, моју краљицу. Никад је нисам више волео него тада када се коначно вратила. Чим ме је угледала, праснула је у смех па ме тек онда пољубила. “Смрдиш ко ђубре на сунцу”, рекла је. “Kућа, као атомска да ју је погодила… Имаш неке остатке од фломастера на лицу…”
Схватио сам – није ти лако! Поражен сам! Био сам мама неких 36 сати и нисам успео. Ипак ћу се ја држати оног што радим најбоље. Признајем, није лако и немам појма како вам то полази за руком. Ја ћу бити ту да ускочим, увек кад зашкрипи. И више ме никад не остављај самог с њима! Мојим малим анђелима!
Је л’ ме сад разумеш? Рекла је с осмехом.
Да љубави, разумем те, одговорио сам јој тихо и похитао да се што пре ушушкам у кревет који је мирисао на нову постељину коју сам ЈА променио!
И.П.
Аутор: Јована