Како да препознате тикове код деце и шта значе

децембар 22 20:56 2016

Забрињавајући невољни покрети на лицу и телу детета. Тикови по правилу представљају пролазно бенигно стање, али могу да пређу у озбиљан поремећај

12-tics-child

У жељи да предано прате одрастање детета, родитељи често претерују посматрајући сваки његов гест, покрет, мимику. Има и оних родитеља који сматрају да су неуобичајене гримасе пролазног карактера и неважне да би се на њих обраћала посебна пажња. Међутим, уколико се ради о тиковима, свакако треба обратити пажњу и благовремено реаговати.

Како да се тикови препознају и шта значе, објашњава неуролог др сци мед Драгана Момчиловић-Костадиновић из Клинике за неурологију и психијатрију за децу и омладину Клиничког центра Србије:

– Тикови су по дефиницији нагли, неритмични, несврсисходни невољни покрети, који само опонашају сврсисходне моторне радње. Карактеристични су за доба детињства и региструју се код четири до 24 одсто школске деце. Иако по правилу представљају пролазно бенигно стање, могу да се одрже и током дужег периода и прерасту у озбиљан хронични неуропсихијатријски поремећај.

* Како се деца са тиковима понашају?

– Понашање зависи од врсте тика. Најчешће се испољава једноставан моторни тик у виду трептања и жмиркања, палацања језиком, трзања главом или раменом… Могући су и такозвани вокални тикови у виду испуштања појединих гласова или ушмркивања, прочишћавања грла, кашљуцања… Постоје и сложени моторни тикови које карактеришу сложене моторне радње. Такви покрети могу да се појаве и у склопу неких психијатријских оболења детета која прате хиперактивност и поремећај пажње. Тикови имају и своју динамику испољавања, на шта такође треба обратити пажњу. Тако, на пример, трептање временом може да се појача, ишчезне или да пређе у неки други облик, као што је гримасирање, кашљуцање или нешто слично. Код неке деце од самог почетка могу да се појаве удружено две или три врсте тикова, као што су, на пример, моторни и вокални. Заједно могу да трају дуго.

* Постоје ли разлике према начину испољавања?

– Према времену трајања тикови могу бити пролазни и хронични. Према узрасту деле се на тикове детињства и одраслог доба. Пролазни тикови могу да се јављају вишекратно током дана, свакодневно или повремено, да трају најкраће месец дана али никада дуже од једне године. Хронични трају дуже од годину дана, при чему пацијент никада не остаје без симптома дуже од три узастопна месеца.

* Да ли се тиковима можда шаље нека порука коју дете није у стању гласно да изговори?

– Свакако да. Проблем који тишти дете а који не може само са собом да разреши претвара се у јаке унутарње импулсе који га терају у болесно стање. То је, заправо, вапај околини да му помогну у решавању, у том тренутку за њега непремостивог проблема. Испољавању тика претходи велика напетост и неодољива унутрашња потреба да се тик и изведе, након чега код детета наступа олакшање са смањењем напетости.

* Могу ли ови покрети вољно да се контролишу?

– Тикови веома тешко могу да се контролишу или прекину на дужи временски рок. Њихово испољавање може вољно једино да се одложи на један краћи период. Понекад се тешко дијагностикују, јер је дете у стању, нарочито при доласку код лекара и док траје преглед, да заустави њихово испољавање. Доктори су тада у недоумици јер не виде никакве измене понашања, а родитељи су зачуђени и исфрустрирани. Занимљиво је да одмах након одласка од лекара долази до спонтаног, налик рафалној паљби, појачаног испољавања тикова који не могу да се зауставе, при чему таква ситуација детету доноси олакшање. Дакле, могуће је да деца ограничено, на кратко маскирају, држе под контролом и спрече појаву тика. Међутим, после те краће паузе, услед појачане психичке напетости следи веома бурно, његово још јаче испољавање, након чега долази до олакшања.

* Шта је узрок њиховог настанка?

– Тикови су по својој природи оболења психогеног порекла. Психолошки фактори обично имају пресудну улогу у њиховом настанку. Међутим, могу бити и саставни део клиничке слике неких неуролошких болести, а нарочито болести невољних покрета. На пример, блефароспазам који карактерише невољно и неконтролисано стискање мишића око ока, у почетку прати учестало трептање. Или палацање и плажење језиком које је карактеристично и за неуролошко оболење лингвалну дискинезију.

Нажалост, у таквим случајевима тек са напредовањем болести која невољним покретима захвата и друге делове тела, схватамо да се ради о прогресивном неуролошком оболењу које је само на почетку личило на тик. У суштини, прави узроци тикова још увек нису утврђени.

* Постоји ли макар претпоставка за њихов настанак?

– Постоји више хипотеза. Већина научника мисли да је за њихов настанак пресудна интеракција, односно комбинована улога генетских и фактора спољне средине, као што су животне навике, изложеност стресу, поједини лекови… Нека истраживања показују да је чак 75 одсто испитаника са дијагнозом потврдило да је у својим фамилијама имало сроднике са тиком, што јасно показује наследну предодређеност, иако ген који условљава настанак овог оболења није пронађен. Пошто је примећена повећана појава тикова код поједине деце након прележане стрептококне инфекције, претпоставља се да је кључна улога аутоимуног процеса у његовом настанку. Постоје и неке врсте “симптоматског тика” у чијој основи лежи нека органска подлога, односно структурна и функционална оштећења оних делова мозга који су одговорни за контролу покрета. Тикови испровоцирани на овај начин могу да се јаве након прележаног енцефалитиса, односно запалења мозга, али и после шлога или повреде главе. Иначе, тикови се ретко јављају у одраслом добу. Уколико се и појаве, најчешће су нека врста продужетка или наставка тикова из детињства, а могу да се наново манифестују после одређеног латентног периода у некој од посебно стресних животних ситуација.

СНАГА СТРЕСА

Стрес је један од главних окидача за настанак тика или за његово погоршање, уколико већ постоји. Чак и позитивна осећања као и екстремна срећа, могу да утичу на интензивније испољавање тика. Његовој појави, у сваком случају, претходи акутна или хронична изложеност стресу.

Ове тикове успешно лече психолози и дечији психијатри, али је потребно да се родитељи са децом јаве што раније стручњаку, да би се спречио прелазак у хроничну фазу. У терапијском смислу примењују се немедикаментозна, али и терапија лековима да би се код детета смањила напетост, анксиозност, пратећи депресивни поремећај. Истовремено, треба што више избегавати и поједине факторе из спољне средине, за које се поуздано зна да доводе до погоршања тика. У том смислу, дете би требало да избегава стрес, психички и физички замор, неиспаваност. Релаксација, довољно сна, бављење спортом утичу на смањење учесталости и јачине тикова – истиче др Драгана Момчиловић- Костадиновић.

 З. Остојић- Јоксовић
Извор: Новости
  1. јануар 11, 23:05 #1 Lično iskustvo

    Ne gubite vreme i novac sa psiholozima i psihijatrima, neće oni rešiti problem tikova (već možda samo malo ublašiti). Odvedite dete kod defektologa-somatopeda, vežbama se vrlo uspešno rešavaju bez nepotrebne upotrebe lekova.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.