С врата је ушла и као и сваки родитељ што зна, без иједне речи истог тренутка сам знала да нешто није у реду.
“Мила, шта је било?”
“Мама, другарице су рекле да имам ружну косу и да сам глупа” – рекла је и бризнула у плач.
На овако нешто је ретко који родитељ потпуно спреман. Али требало би да буде.
Прва ствар коју треба да имате на уму јесте да се не придружите емотивном хаосу и не упаднете у замку напада на другарице. То ће јој отежати да, сутра кад се с њима помири (а помириће се), буде искрена с вама.
Остала сам мирна и замолила је да ми исприча детаље.
“Кажи ми, шта се тачно десило?”
Кад ми је испричала све, најпре сам је питала шта она о себи мисли? Да ли верује у то што су другарице рекле?
Јасно је било да она не мисли да је глупа, али није могла да разуме због чега би оне биле такве према њој.
“Није ми јасно зашто? Зашто би рекле тако нешто?!” – питала је кроз сузе.
Онда сам јој рекла једну важну истину.
“Деца се понашају онако како су сама третирана од стране оних који их воле. Ако ти је неко од другара рекао да си глупа, вероватно је то зато што је њему то рекао неко други, њему близак” – казала сам јој.
(Наравно да ово није једини разлог због ког се деца некад тако понашају према другарима, али јесте најчешћи.)
“То што је неко према теби био зао, вероватно значи да је према њему неко био зао пре тога.” – рекла сам јој, “Али то не оправдава твоје другаре и не значи да имају право да буду такви према теби. Само нам помаже да разумемо да то што говоре и што раде нема баш никакве везе с тобом.“
Све време сам је држала у крилу док смо разговарале. Она се мало умирила, слушала ме и климала главом. Видела сам да разуме.
“Ми можемо и требало би да разумемо разлоге због којих је неко лош према нама, али не мораш да се дружиш нити да се играш с неким ко се према теби тако понаша. Тад можеш слободно јасно и гласно да кажеш: ‘Нећу се играти нити ћу разговарати с тобом све док се тако понашаш!'” – рекла сам јој и додала да је то начин на који треба да се заузме за себе.
Ту ме је већ погледала забринуто.
“Али, мама, шта ћу ако онда стварно не буду хтеле да се играју са мном? Шта ћу ако престану да ме воле?” – упитала ме је.
“Није твој задатак да неког наведеш да те заволи. Твој задатак је да будеш онаква каква јеси. Јер си вредна љубави баш таква каква јеси, ни мање, ни више.”
А ево најважније ствари коју сваки родитељ треба да зна. Деца уче шта да очекују од људи у свом животу и какво понашање треба да толеришу готово искључиво на основу њихове везе с нама.
Ако смо ми љубазни, ако им показујемо поштовање и разумевање, исто то ће очекивати од својих пријатеља, учитеља, партнера… И исто то ће умети да дају.
Међутим, кад доживе насиље, наш посао је да их оснажимо, да им помогнемо да разумеју да то никад није због њих самих и да их научимо да се заузму за себе.
И да буде одмах јасно, ово је реакција, лекција на прву такву ситуацију. Ако би се вређање наставило, без обзира на њене покушаје да се одбрани, наравно да бих реаговала. Отишла бих у школу и разговарала са учитељицом, педагогом, директором. С ким год да треба. Јер наш посао није да нормализујемо вређање и насиље. Наш је посао да осигурамо да наша деца одрастају и образују се у сигурном окружењу које их прихвата и цени.
О овоме се, нажалост, не говори довољно, а вређање и подсмевање међу вршњацима се нормализује, назива “дечјим задиркивањем” и игнорише. А сваком родитељу је тешко да гледа дете које у таквим ситуацијама видно пати. И ту се види снага везе коју смо са својим дететом изградили. Осећај сигурности и и повезаности који има са својим родитељима детету даје снагу да се суочи са свим лошим стварима које долазе из света који га окружује.
Зато, кад неко повреди ваше дете, најбоља ствар коју можете да урадите јесте да будете њихова сигурна лука. Да их безусловно волите. Да им ставите до знања да су вредни сваке пажње и љубави. То је најбољи пут да их оснажите да постану отпорни на све лоше што их стиже кад изађу из своје сигурне луке.