Како год да поступите са учеником свакако ћете надрљати, или од самих ученика или од њихових родитеља

јануар 05 22:45 2017

Могао бих да напуним оружје ћорцима и да кренем.

У многим дневним новинама и осталим медијима све чешће можемо прочитати чланке о насиљу ученика над наставницима и професорима у нашим основним и средњим школама. Млади школарци су препознатљиви и у насиљу над својим вршњацима који заједно са њима деле ђачке клупе. Методе при примени насиља су све креативније и модерније, да се можемо запитати где су и од кога едуковани ученици који излазе из наших ђачких клупа. Тражећи одговоре на многа питања која тиште савремени образовни систем у Србији, дистанцираћу се од многих утицаја на формирање и сазревање једне здраве личности у комплексним условима и окренути се само школи као месту у коме ми васпитавамо нашу децу, односно утичемо на изградњу те исте личности.

Седнице наставничких већа представљају место које све више подсећа на Тор за овце у коме колеге наставници, за разлику од оваца и појединих изузетака, погнуте главе прихватају све умоболне захтеве и намете, које им сервирају актуелном реформом школства, тако да своју слободу не покушавају да изразе једним обичним мекетањем, што би барем представљало позитиван знак живота у њима. Убијени и натоварени веома смишљено од просветног система, наставници све мање показују знаке живота. Ипак, појединци добро пливају у мутној и загађеној води школства, да постају савремени примери како реформа на њима даје резултате, те је и евалуација (сто посто српска реч) у њиховом раду видна и приметна. Најежим се од терминологије коју користимо у школи, па су седнице место које све ређе посећујем, из разлога што потребни речник још увек нисам набавио. Када смо код савремених термина један јако занимљив појавио се се у последње време, да смо зарад њега спремни да запоставимо развој већ поменуте личности и да њега ставимо на престо наших занимања. Портфолио! Кажу да је тај појам у педагогију дошао из политике и бизниса и да се ’80-их година двадесетог века појавио по школама у Сједињеним Америчким Државама. Чудно ми је да ми непрекидно усвајамо поједине системе школовања из ове земље која достигнућа своје надцивилизације доказује само законима силе. Можда због тога васпитавамо силеџије, а не здраве личности? Ко ће га знати.

Савремени наставник испуњавајући све норме савременог школства, свој радни дан проводи попуњавајући којекакве глупаве папире у којима је приказан напредак ученика, које са собом мора да носи као верни доказ, да се са ученицима озбиљно ради и да се сваки њихов корак евидентира. У какву личност израста наш ученик није ни битно. Битно је само да ми имамо евиденцију и да ставимо потребан папир на сто. Све што нам се дешава у васпитавању деце, продукти су и резултати савременог и реформисаног школства. Наставници и професори се не укључују у формирање здраве личности ученика, већ имају обавезу да задовоље и испуне форму која им је наметнута. Школа је због тога постала формално васпитна установа а суштински се не занима за дете, јер сваки наш ученик стао је у форму папира. Пре неколико година када се са овим савременим глупостима кренуло, на седници на којој су скоро све колеге биле против нових правила сервираних од просветне аристократије, директор школе и поред свих аргумената наставника да то не можемо прихватити, једноставно је рекао: речено нам је да МОРАМО да усвојимо.

Искрено ми је жао, некада је било мекетања а данас све мање или никако. Да ли некоме смета што смем да кажем Не, што сам слободан да одлучим да кажем: Извините али не желим у тај Тор. Да су закони и правилници релативни показује и то да оно што је било у васпитној пракси пре сто, педесет или двадесет година, није у употреби данас. Проблем је, што помињући године уназад, могли смо да видимо, да је васпитавање са свим својим мањкавостима и недостацима у тим временима, имало и те како добре резултате, што оправдавају многе личности које су по свету прославиле систем у коме су се образовали и њихово име налази се и дан данас у школским уџбеницима. Да ми је знати ко ће о садашњим генерацијама учити у школи и кога ће оне прослављати? Изузеци наравно постоје и свака здрава породица може победити систем који јој је наметнут.

Семинари, место унапређења и развоја на коме просветари стичу неопходна знања и вештине за рад са ученицима.

У данашњој школи више је потребан семинар за самоодбрану него било који други. Како год да поступите са учеником свакако ћете надрљати. Или ћете надрљати од самих ученика који своја права у школи далеко боље познају него Таблицу множења, или ћете пак надрљати од њихових родитеља који су префињенији од деце и знају сва подакта постојећих закона о правима њихове деце. Ни једни ни други не би се понашали на такав начин да им то није омогућено од просветне аристократије. Да се вратим на семинаре. Семинари у данашње време више личе на Викенд логоре у које професоре доводе под присилом, како би им њихово парче хлеба било уручено у виду папира са одређеним салдом. Колико чешће посећујете те Викенд логоре то ће ваш напредак бити већи јер сте више крви „добровољно“ дали. Искрено, не знам ниједног колегу који ми је са радошћу причао о искуствима са тих семинара. Скоро свако искуство је исто: „ма пусти ме битно је да сам добио папир и забележио те проклете бодове. Има ли користи? Ма немам појма, нисам ништа слушао“. То је суштина данашњег усавршавања просветних радника. Битно је да задовољимо форму, да сакупимо одређен број поена, а остало није ни битно.

Норме се све више повећавају, расписаних семинара је све више, новац све већи је у оптицају, тако да један обичан просветни радник све више новца мора да издвоји за такозвано усавршавање јер град или држава у томе не могу баш да му помогну. Занимљиво је да предавачи на семинарима за један дан могу да зараде барем онолико колико један професор заради на месечном нивоу. У какав се то бизнис претворило, свима је добро познато, али сада да не дужим о томе. Питам се, да ли савремени просветни радник који има такву понуду за усавршавање, може да се пореди у раду са колегом из поменутих прошлих времена, који није имао такав избор и који се за свој будући рад добро и темељно припремао кроз факултетско образовање изграђујући свест да ће непрекидно морати да усавршава свој рад, тражећи, роварећи, копајући и откривајући нова сазнања и приступе у раду са младима, понашајући се као филантроп, односно као сакупљач и сабирач различитих искустава. Да би семинари имали потврду и оправдање, поједине колеге, знајући то или не, савремене методе које су изучили, презентују нама затуцанима, тако да и ми можемо да осетимо делић благодати које смо својим одсуством пропустили. Некоректно је да говорим о свим семинарима, јер сигурно да постоје и они који доносе користи, али мислим да је барем деведесет посто њих обична глупост. Семинари би требали да се сведу на разумну меру, да се успостави ред и да не постоји могућност, да свако коме се ћефне може да држи семинар. Ко искрено и са љубављу ради у школи, тај ће и имати жељу да се усавршава и да своје знање унапређује како би га на правим начин и пренео. Оваквим системом убија се свака креативност професора, јер невољно посећују Викенд логоре, и њихов једини циљ је да се врате кући са уписаним одређеним бројем бодова. Добро је познато да многи и не посећују семинаре али ипак добијају потврде о бодовном салду. Онима који организују није ни битно да ли је неко присутан или не, да ли је неко нешто корисно сазнао. Битно је само да је одређена сума новца легла на њихов рачун.

Просветна аристократија у своме раду руководи се системом Завади па владај. Како би испунили све што су наумили, на суптилан начин су се досетили и формирали по школама такозване Стручне тимове, који ће на лицу места надгледати неопходне реформе. Ти стручни тимови, већ познати по називима ускоци или тројке (због тога што обично иду по троје), посећују часове својих колега, оцењујући и процењујући њихов рад. Да ми је знати, зашто су појединци увртели себи у главу да су нешто претерано стручни или стручнији од других да се стављају у ситуацију да суде о раду других. На овај начин се ствара нездрава атмосфера у школи као заједници и на тај начин се њено биће подрива изнутра. Предлажем онима који без икакве лоше намере улазе у такозване Стручне тимове, да их одмах напусте. Да би систем на још бољи начин био обезбеђен, директор са осталим службама у школи (мислим на Психолошко – педагошке службе) посећује часове и контролише потребну папирологију. Папири су најважнији, по њима ће нас памтити, јер ћемо свој идентитет и изгубити. Систем је сто посто сигуран увођењем трећег чиниоца, који се зове Екстерна инспекција. Да се оно што је наметнуто примењује у пракси, коначну оцену даје Екстерна инспекција и то у складу са бројчаним оцењивањем у Основној и Средњој школи. Ако нека школа жели већу оцену, то значи да одвоји више новца на папир као потрошни материјал. Више папира је довољан знак да ви као професор добро радите свој посао, да се усавршавате и да постоји могућност да своју бедну месечну цркавицу једног дана зарадите у једном дану као предавач на једном од понуђених акредитованих семинара.

Могу ли да кажем Не, да не желим у тај Тор, могу ли барем да мекећем и да тиме изразим неслагање са овим начином убијања просвете, убијања и понижавања сваког просветног радника, уништавањем ученика који су нам дати на васпитавање? Напоменуо сам да су закони и правила релативни, односно све је релативно и пролазно. Да ли треба да из једног Полиса пређем у други, због тога што тамо владају друга парвила и друге етичке норме, које су исто тако релативне и пролазне? Докле човек може да ћути па да прозбори и изусти нешто чиме би показао своју словесност и то да се разликује од бесловесне животиње? Ускраћујући сва права учитељу, наставнику и професору, а насупрот томе давајући сва права ученицима (само не знам која су им била ускраћена), долазимо у ситуацију да ученици васпитавају нас и да они који нису прошли систем образовања постављају нама норме како да се понашамо. Њихово право да они нас васпитавају ученици преносе и на своје родитеље, тако да су и они у могућности да посећују наше часове, да нас оцењују и сугеришу како би смо требали да се опходимо према њиховој деци. Бумеранг како год да бациш он се увек враћа тамо одакле је кренуо. Да би смо учествовали у формирању једне здраве личности, морамо непрекидно утабавати стазе, кротити неукротиве, усмеравати на праве путеве и своја позитивна искуства уграђивати у незреле и неформиране личности. Школа више не личи на домаћинску кућу у којој је сваки наставник превасходно родитељ ученику, чији је највећи циљ да то дете изведе на прави пут, да од њега створи доброг човека, доброг домаћина, здраву личност која ће сутра друге изводити на пут. Школа је постала Кућа великог брата у којој се сваки ваш покрет прати, у којој можете опстати само ако поштујете правила игре која су као и у сваком риалитију сувишна за коментарисање. Школа је постала једна трошна кућа са намером рушена и споља и изнутра. Школа је постала образовна установа из које излазе необразовани у којој важе све вредности свих постојећих риалитија, у којој те вреднују по томе колико успешно пратиш све те сервиране трендове и уколико твој глас подсећа на ћутање и одобравање. Не бих желео да се поредим са животињама јер по много чему су узвишеније од нас људи; већ ми моја словесност са свим њеним манама коју животиња ипак не поседује, не дозвољава да кажем, Амин, на све горе наведено.

Бумеранг је кренуо назад и руши све пред собом и већ је почео да руши и нас овако слабашне. Рекао сам, Не, и не желим у тај Тор. Иако сам оружје напунио ћорцима и све узалудно испалио, опет вам кажем, Не. Не желим да учествујем у самоубиству тражећи воду на туђем извору.

Вања Димитријевић

напишите коментар

12 коментара

  1. децембар 06, 07:27 #1 daca

    Pravo stanje u skolama.Bravo za tekst!

    Одговорите на овај коментар
  2. децембар 06, 10:24 #2 Krunislav

    Napokon da neko kaže istinu o zlu i školstvu. Totalno u pravu 😎

    Одговорите на овај коментар
  3. децембар 06, 14:50 #3 Jasmina

    Poštovani Profesore,
    Potpuno ste u pravu za sve što ste rekli. Roditelj sam dva đaka, jednog malog i jednog malo većeg. Kakva prava učenika, ko im uskraćuje prava, deca imaju pravo da uče, misle, prezentuju svoje misli, pokazuju znanje i neznanje, nema potrebe da im dajemo pravo da rade šta im padne na pamet. Šta će biti od njih! Davno sam bila đak i student, kada je, pre šest godina moja ćerka krenula u školu, nisam mogla da verujem u šta se škola pretvorila. To je slika našeg društva, nažalost, u kome oni koji su bili najgori u školi, sada su tkz. preduzetnici, a mi, naivni, koji smo se obrazovali u želji da steknemo znanje i tako sebi krčimo put u životu, ostali smo na margini društva. Mnogo bih volela da se vrati školstvo koje je pohađala moja majka davnih pedesetih i šezdesetih u kome se znalo ko je ko i ko koliko vredi. Moji profesori su, ako su još među živima, za mene ostali VELIKI LJUDI, nedostižni. To bi tako trebalo da bude.

    Одговорите на овај коментар
  4. децембар 06, 15:38 #4 Слађана

    Колега драги, поклањам се као на крају представе. Нема се шта одузети. Свака ријеч на своме мјесту, али би се могло много тога додати. Тужни смо и јадни постали ми јадни радници у просвјети…

    Одговорите на овај коментар
  5. децембар 06, 19:12 #5 Prof. iz Crne Gore

    Dragi kolega, pozdrav iz Crne Gore! Sve, ali baš sve o čemu ste pisali je potpuno isto i kod nas. Svoj tekst ste nazvali “ćorak u prazno”. Vaš tekst neće promijeniti sistem, pa ste zbog toga i upotrijebili ovaj termin, ali je dobro čuti da ipak ima neko ko će sve reći i potpisati se ispod toga. Međutim, ono što nije ćorak u prazno je Vaša učionica. Bar se ja tako borim protiv sistema.Dođe uprava na jedan čas i ode, dođe inspekcija jedan dan u četiri godine i odu. U mojoj učionici ostanemo ja i moji đaci. Na početku godine ih upoznam sa pravilima, držim ih se, dajem sve od sebe da prenesem u te male glavice svoje znanje koje će im biti potrebno ili mislim da će im biti potrebno (gramatika će im biti praktično upotrebljiva, književnost možda neće ali je jednako važna jer vaspitava dušu i trudim se da budu toga svjesni). Ostavljeno je nama sasvim dovoljno slobode da ipak držimo kvalitetnu nastavu i zahtjevamo nivo. Mi, kao pojedinci. Da, tačno je i da popunjavam besmislene formulare i radim i kao administrativni radnik ali moji đaci sa tim nemaju veze. Popunim ih sa onoliko ozbiljnosti sa koliko su i smišljeni, uložim u te papire što manje energije, otaljam i opet odem na čas da obnovim potrošenu energiju. Djeca su pravo mjerilo i ona znaju i osjete koliko im se dajete, koliko ste pravedni i vraćaju to. Djeca nisu danas drugačija nego što smo mi bili, nego smo mi drugačiji nego što su odrasli bili u naše vrijeme. Ne mogu promjeniti čitav obrazovni sistem ali mogu na svojim časovima raditi najbolje što mogu. Svjesna sam da i nisam baš uzoran činovnik ministarstva jer mi se mnoge besmislene novotarije nalaze samo na papiru, ali se zaista trudim da budem dobar profesor. Razumijem Vas, ali ne gubite energiju na ogorčenost. Vi ste taj koji radi sa Vašim đacima i to je dovoljno.

    Одговорите на овај коментар
  6. децембар 07, 09:45 #6 Jovan

    Kao bivši prosvjetni radnik żelim naglasiti da u prosvjeti ima još uvijek ljudi koji su dostojni toga časnog zanimanja. Dokaz za to je iautor gornjeg teksta. Nažalost, sve manje ih je pa oni drugi i imaju sistem, učenike i njihove roditelje kakve zaslužuju.

    Одговорите на овај коментар
  7. децембар 09, 00:39 #7 Kiss Zsélykó

    Na zalost radi se o tredu mnogo vecih razmera. Ovo mogu da ustvrdim poznavajuci donekle preko prijatelja, poznanika prosvetara i prilike u Madjarskoj, Rumuniji i Slovackoj.
    Prosvetni radnik (ucitelj, nastavnik, profesor) je postao obicna boks vreca na kojoj bez ikakve bojazni i posledica mogu da se prazne ucenici, roditelji.
    Izrazavam najiskrenije postovanje onim prosvetarima koji uprkos navedenom nisu izgubili veru, entuzijazam (iluziju…?)

    Одговорите на овај коментар
  8. април 19, 12:21 #8 Dara

    Bravo za tekst! Podpuni sam Vas istomišljenik. Sve što ste naveli je 100% i na žalost naša stvarnost!

    Одговорите на овај коментар
  9. април 19, 16:09 #9 suzana

    postovani,ja sam m.sestra i radim u jaslicnu grupu,,,mi se srecemo sa malom djecom ,,,koja ne znamo kako da se ponasamo prema njima,i koju meotodu da primenjujemo,,,mi smo maltene maltretirani ,,,jer ne smemo da primenjijemu nikakvu disciplinu ,,,zbog pojedinih ispastaju vecina,Kad je ovaj problem vec sad u ovoj dobi,i djeca se ponasaju agresivno,,buntovno,sta ce bit dale.Mi koji radimo sa djecom,,nemamo nikakvih prava,,,

    Одговорите на овај коментар
  10. април 20, 12:47 #10 Analitika

    Apsolutno Bravo za tekst. Sve stoji i situacija je mnogo koplikovanija od one koja je isrečena u tekstu. Medjutim uvek ima ono “ALI”.

    Ja sam samo roditelj dvoje školske dece, odnosno nisam prosvetni radnik, te ne mogu iznutra komentarisati situaciju, ali spolja ona izgleda gore nego sto je opisano. Teško je loše vaspitanu decu socijalizovati u normalne okolnosti, ali bih naveo par stvari koje vidim:
    1. sve sto se dešava u školi, doneto je od kuće, od loše vaspitanih roditelja, a o obrazovanju istih da i ne govorim
    2. stalno medijsko huskanje “volite sebe i bavite se sobom” dovelo je do toga da se decom niko ne bavi, ili to radi na donjoj granici mogućnosti, Većina se bavi sobom.
    3. Profesorski kadar je prilično sumnjiv, jer nakon mnogo loših privatizacija, mnogi pogonski inženjeri bez posla su hleb našli u školama.
    4. Zalaganje profesora za sopstveni posao je skoro nikakvo. Plata nije izgovor da posao radiš loše, jer biti profesor nije posao nego opredeljenje-poziv.
    5. NIkada nisam video profesore koji štrajkuju zbog bilo čega gore navedenog u tekstu. Uvek i uvek je razlog, plata, novac. Slazem se da je to egzistencilano pitanje, ali nije jedino sto nevalja u obrazovnom sistemu.

    Одговорите на овај коментар
  11. април 21, 10:25 #11 dada

    Profesor sam i slazem se onim sto ste rekli u tekstu. Na zalost strucno usavrsavanje nastavnika je shvaceno olako, povrsno i kao prilika za odredjene strukture da dodju do drzavnih (jer svaka skola placa nastavniku zeljeni seminar) i nastavnickih para (Ukoliko je nastavnika vec bio na vise seminara pa je potrosio namenjena sredstva za tu godinu). Svakako da nam je potrebno usavrsavanje, ali ne tako sto pasivno sedimo u klupama i slusamo o nekim metodama koje primenjujemo u nastavi i slicno.
    Drugi problem je zakonodavstvo, pavljeno po meri losih djaka (Mislim na one vaspitno zapustene) i njihovih roditelja, koji se kriju iza prava deteta. Pravo deteta je da se ne drzi pod staklenim zvonom kada kasni na cas, vec da u praksi to znaci smanjenje plate ili gubitak posla. Zato mu je smanjena ocena iz vladanja pravi poklon, a ne kazna.
    Sto se strajkackih zahteva tice, oni podlezu cenzuri. Od trinaest zahteva, kao sto su bolji uslovi rada, zastita licnosti nastavnika, pravilno uvdjenje inkluzije itd, izdvoji se samo jedan, a to je plata tj. dzeparac. Sa takvom platom nemamo pravo da bilo kom dzaku kazemo da vredno uci jer ce jednog dana moci da zivi od svog rada, a ne da bude prosijak na ulici.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.