Моја ћерка НИЈЕ мој пројекат

децембар 01 22:39 2017

Можда ћете рећи да сам луда. Можда да сам лења. Можда да изводим бесне глисте с тим модерним васпитањем. Али прво прочитајте до краја.

Моје дете има три године. И има право да бира. Може сама да изабере шта жели да обуче. Може да изабере шта жели да једе (од понуђених опција). Може чак да одлучи када ће обавити задатке које треба да обави.

Моје дете открива себе. Учи о свету око себе. Открива где су границе код њеног оца и мене и колико их може померити.

А све то је почетак изградње њеног карактера. Схватања шта воли а шта не, шта жели, а шта не.

Уосталом, и ја волим да имам право на избор. Зато што сам навикла да све држим под контролом и зато што је тако једноставно лакше. И сигурно да би ми лакше било да своје дете просто „сломим”. Јешћеш то што ти дам, обући ћеш то што сам ти спремила.

Лакше, да. Боље за децу сигурно не.

И тако сам је пре неки дан послала да обуче нешто што сам јој одабрала да бисмо изашле у шетњу. После десетак минута изашла је из своје собе у једноделном купаћем костиму и са шеширом. Чучнула сам поред ње и објаснила јој да је напољу ипак мало хладно и да треба да обуче нешто што има ногавице и рукаве. Разумела ме је, вратила се у своју собу и након неког времена изашла у Елзином костиму и розе хеланкама, сва узбуђена. „Мама, ово има рукаве и ногавице! Добро сам изабрала, је л’ да?”

Заустила сам да кажем да је та хаљина од тила неудобна и да ће јој сметати кад се буде пењала на игралишту, али сам оћутала.

„У праву си, одлично је. Идемо напоље!”

Да се не лажемо, није било лако. Није ми се ни најмање допадала идеја да изађе напоље у костиму за маскембал.

Али, као њена мајка, мој задатак није да о свему одлучујем уместо ње. Треба да одаберем ствари које су мање важне и које не угрожавају њено здравље и безбедност и на тим стварима јој дозволим да гради себе. Уосталом, о томе шта је у животу важно учим је и тиме што неким стварима придајем више, а неким мање значаја.

А шта је заправо важно?

Реците ми – ЗАШТО би мени било важно да моја ћерка буде увек обучена као да је управо скинула неку лутку у тржном центру, ако је она срећнија у шареном костиму?

Зашто бих ја одлучивала да ли ће данас пустити косу, покупити шишке, везати коњски реп или тражити плетеницу? Она фризура која њу чини срећном, мени је најбоља.

Зашто бих је пожуривала да се спреми да одемо у парк ако она баш данас жели да остане код куће и црта? У парк можемо и сутра, а дечје жеље ваљда имају некакву вредност.

Зашто би ми било важно да слагалица буде сложена баш како треба? Ако њој то не смета, да трава стоји на небу, а сунце доле, онда не би требало ни мени.

И зашто би ми, за име Бога, било битно да јој се чарапе слажу? Ако хоће да јој на једној нози буде Елза, а на другој Ана, зашто би то мени сметало?

Моја ћерка није мој пројекат. Она није некакав трофеј који сам родила да бих га около показивала. Коначно, она није ЈА. Она је своја.

Још сам релативно нова у овој улози маме, али оно што сигурно знам јесте да желим да се посветим стварима које су заиста битне. Јер, моје дете расте ту, пред мојим очима, а последње што желим је да је научим да је савршен аутфит најважнија ствар на свету.

Уместо тога, желим да је научим неким много важнијим лекцијама.

Желим да зна да је понекад тешко урадити праву ствар, али да је лакши пут на крају увек тежи.

Желим да научи да не да на себе, али ни на оне који су слабији од ње.

Желим да, кад у школском дворишту види другара који се сам игра, увек буде та која ће прићи и понудити двоје друштво.

Љубав је важна. Поштовање. Лепо васпитање.

Желим да научи да буде упорна и вредна. Да увек верује у себе и оно што ради. Да вежба оно у чему жели да буде добра, ма колико јој се чинило тешким.

Учићу је да не дозволи да је свет мења како би постала оно што друштво сматра лепим и нормалним. Учићу је да треба да буде добра себи и бескомпромисна када су у питању њени избори.

Желим да зна да има све што је потребно да овај свет учини бољим местом. И да је једна једина и јединствена. Као што смо сви. Да не дозволи ником да угуши то што је чини посебном. Да не дозволи ником да сломи њену независност. Па чак ни мени.

А. Ц.

  Article "tagged" as:
  Categories:
напишите коментар

2 коментара

  1. децембар 02, 16:33 #1 dragana

    odlican tekst!!!

    Одговорите на овај коментар
  2. децембар 07, 00:50 #2 Iris

    Kao prvo “natjerati” dijete da jede neko povrce koje mu nije omiljeno nije ama bas nikad laksa opcija od toga da mu se ponudi vise stvari medju kojima i nesto sto mu se svidja i sto ce rado odabrati. Skroz je druga stvar raspravljati o neophodnosti kuhanja vise obroka kako bi eto dijete imalo mogucnost izbora.

    Izvesti dijete na svjez zrak i u park je pozeljno. Svugdje cete procitati da djecu treba pustiti da skacu, penju se, razvijaju motoricke sposobnosti i isprobavaju sta mogu sta ne. Potpuni promasaj je u park obuci kostim od tila jer to ogranicava dijete u kretanju pa cak moze i vrlo lako zapeti i dovesti do ozljeda. Niko ne ocekuje savrsen i lijep outfit ali praktican i udoban svakako. Roditelj bi za taj uzrast trebao ograniciti izbor na 3 primjerena predmeta i pustiti dijete da bira.

    Ovo su samo neki primjeri. Roditelj je tu da postavi neke granice, jer bez njih ipak ne moze. Inace su lijepe zelje sto se tice odgoja. Mislim da vecina bas zeli odgojiti takve ljude. Ali samim tim sto imate u vidu kako bise zeljeli da bude i na tome radite, ispada ipak kao jedna vrsta projekta i u suprotnosti je s ostatkom teksta.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.