Деци се не сме глумити храброст. Не смеш да им будеш лажни ауторитет. Мораш пред њима истински да постојиш. И ако си спреман да будеш храбар, онда буди истински храбар. Победи себе. Немој да их лажеш и немој своју одговорност да преносиш ни на кога другог.
Свештеник Владимир Левићанин из храма св. Георгија у старој Бежанији, гостујући на радију “Слово љубве” говорио је о васпитању у савременом свету и као свештеник и као родитељ, будући да су му деца четврти и пети разред основне школе па се, како каже, сусреће са проблемима васпитања и неваспитања сваки дан. Како својим поступцима, опхођењем и одношењем према другима, родитељи своју децу гурају у себичност и самоћу? У шта нас убеђује дух времена, који систем вредности нуди савремено друштво и колико ми пристајемо на све то?
“Питање васпитање је најпре питање циља, смисла. Увек мора да се започне смислом, идејом. Не можете васпитавати дете без коначне идеје шта хоћете да постигнете. Шта родитељ жели да то биће које васпитава постане? Шта жели да дете научи? Шта жели да му пренесе као највећу вредност свог живота?
Свако ко је васпитавао децу зна колико је то тежак и комплексан задатак с једне стране, а с друге стране колико је то ствар суштинско животна, и да се живот се не може доживети на прави начин осим кроз живљење са децом и бављење децом, јер је детињство есенција живота.
Ми морамо бити увек и у сваком тренутку равноправни. Не може ту бити никаквог надређених и подређеног у било каквом хировитом смислу. Али, равноправни само на тај начин да онај ко је ту старији ко је ту васпитач, апсолутно буде свестан своје одговорности, а да му онај ко је васпитаван, ко је дете – верује. Јер љубав ће се испољити на прави начин и дати плодове ако има услове да се развије и плодове да.
Љубав сама не васпитава дете
Љубав сама по себи је јако широк појам. Срећемо се сваки дан са неким примерима васпитања у којима људи кажу “љубави никад није много”, и онда под тај појам подведу све што им падне на памет. “Сад ћу ја да волим моје дете у било каквој фази, било шта да ради, и довољно је да га волим сама ће та љубав да га васпита и упути на прави пут.” Ја мислим да је то једно маскирање некакве несигурности, маскирање једног великог незнања и коме човек не зна ни шта хоће да каже ни на који начин, већ то подведе под један апсолутно овоземаљски порив – ја тебе много волим, ти мени требаш и као остварење твоје и моје. То није нељудски, али се мора назвати правим именом.
“Срећемо се сваки дан са неким примерима васпитања у којима људи кажу “љубави никад није много”, и онда под тај појам подведу све што им падне на памет.”
Кућно васпитање као лек за себичност
Када говоримо о проблему дечијег кућног васпитања, сваки дан се срећем са тим да ме људи чудно погледају кад их поздравим. Знате ли шта је основна порука тог поздрава, кад се с неким сретнете у улазу у коме живите, и јавите му се? Порука је “Примећујем да постојиш”, “Не негирам твоје постојање”. Није моја кућа цео мој свет па ми је потпуно неважно шта је иза мојих врата.
Е сад замислите, како изгледа дете које нема идеју да примети свет око себе. Које је довољно затворено у својој самодовољности и пролази поред људи и не јавља се. То дете, потпуно несвесно, је научено да шаље поруку “Не занима ме неко други. Занимам ме само ја.” Суштински гледано, баш због тог непримећивања ничег изван себе су нам степеништа разрушена, сијалице непромењене, трава непокошена испред зграде.
“Дете које не поздравља оне које сретне је научено да шаље поруку “Не занима ме неко други. Занимам ме само ја.”
Не пребацујмо одговорност за децу на друге
Свако пребацује одговорност на оног другог. “Ја не могу ништа, он дође из школе овакав и онакав”, школа каже “Не можемо ништа, они дођу од куће такви”. Неко је рекао – када би свако радио свој посао као да од њега зависи судбина света, свет би био савршен. У томе негде лежи кључ. То је шифра за прихватање ствари. Велика одговорност лежи у васпитању. Јустин Поповић је рекао “Без светитеља нема просветитеља” Без дефинисане идеје живљења не постоји озбиљно васпитање.
Родитељство је јуначко истрајавање
У време када ми живимо, када не постоји систем вредности већ свако креира живот по својим правилима, једино што човек може да уради је да организује своју породицу и да свој истински систем вредности пренесе својој деци. То није посао, нешто што може да се почне и заврши. То је једно јуначко истрајавање.
“То није посао, нешто што може да се почне и заврши. То је једно јуначко истрајавање.”
Деци се не сме глумити храброст. Не смеш да им будеш лажни ауторитет. Мораш пред њима истински да постојиш. И ако си спреман да будеш храбар, онда буди истински храбар. Победи себе. Немој да их лажеш и немој своју одговорност да преносиш ни на кога другог. Ако ћемо да идемо божјим путем, онда ћемо истински божјим путем, почевши од мене, а ви, ако ћете за мном, хајте за мном.
Извор: http://www.detinjarije.com/