Ранко Рајовић: Како нас је бака за дан научила да поштујемо правила

30 септембра, 2020

У интрнет-емисији Вијугавим друмом са др Ранком Рајовићем, оснивач НТЦ система учења обрађује различите теме које се тичу дечјег развоја. Једна од родитељима најинтересантнијих свакако је и самосталност детета и његово одвајање од родитеља.

Апсолутно је јасно да је примарна породица за дете најважнија, а нарочито за малишане млађе од три године. Они би највећи део дана требало да проводе са онима који су им блиски, који их воле и пазе на њихове потребе. Али, те фигуре не морају бити искључиво мама и тата.

“Јако је важно да дете буде и код неких других људи, код пријатеља, нека проведу два-три сата. Ја то видим по деци која иду на наше кампове и први пут се са 6-7 година одвајају од родитеља. Неки и са 9-10. И шта се онда дешава? После дан или два почињу да плачу и траже маму и тату или, ако не траже, онда их боли рука, нога стомак, а ја не знам да ли их стварно боли. Родитељи у таквим ситуацијама трче да дођу, брзо, што пре. Ја их онда молим да не долазе, да пусте дете с другом децом да то преброди.”

Др Рајовић саветује родитеље да дете одвајају од примарне породице макар на по неколико сати, с времена на време. Он каже да данас има деце са седам година која нису дан провела без родитеља и да су то деца која не могу да функционишу како треба.

“И тешко онда и том детету и родитељима и свима нама који радимо с децом.”

А ко то може да чува дете?

“Најважније је – посвећена особа треба да чува дете. Једна студија коју су Британци радили показала је да је период од 2. до 6. године најважнији у развоју детета за будућа постигнућа. У том периоду је јако важно да дете чува посвећена особа. Није важно да ли је то брат, сестра, тетка, бака. Важно је да тај неко буде детету посвећен.” – објашњава др Рајовић.

Он наводи и пример загонетке коју је постављао деци предшколског узраста у вртићима, а где су се одговори градске и сеоске деце разликовали.

“Рекао сам им овако: ‘Два миша су трчала кући шумом и почела је киша. Пожурили су да се сакрију испод једне печурке, један је стао, али други није, није било места. Два дана касније, опет су туда пролазили и опет је почела киша. Али овог пута успели су да се сакрију обојица. Како?’ Деца која знају да печурке расту после кише одмах су одговорила, али сам наишао на групе у граду које не могу да одговоре јер немају информацију. И онда креће нагађање, да би један дечак дошао на идеју – можда мишеви нису ништа јели па су се смањили. То је дете генијално, али шта му вреди кад нема информације. То значи мора неко с њима да ради, да им успут, кроз игру, даје информације, да дете може да повезује и да размишља.”

А шта ако баке размазе дете?

Др Рајовић каже да баке често попуштају па између ње и родитеља долази до дискусије. Бака пусти више цртаћа, да више слаткиша. То није страшно ако је једном месечно, али ако бака чува дете сваког дана, онда се морају поштовати правила. Дете зна где шта може и прилагођава се, само је питање колико је тих чланова породице који пропуштају дете изван границе. Треба да их буде што мање.

Када је реч о поштовању постављених граница и правила, Ранко Рајовић даје пример баке код које је као дете са својом браћом и сестрама одлазио преко лета. Он је испричао како их је она научила да поштују правила.

“Кад одемо код баба Ђурђе, у Бањицу код Пећи, нас 30, дођемо увече после читавог дана игре, наједемо се и легнемо сви у кревете као сардине, тако спавамо. Ујутру добијемо неке уштипке са шећером, наједемо се и напоље да се играмо. Душко, најстарији, једини је имао сат. Баба му је рекла: ‘Душко, у 1 је ручак’. И ми одемо код реке, играмо се тамо, камењем направимо језерце неко, купамо се, уживамо. Кад је дошло време да се крене, ми одуговлачимо, нећемо још, па уместо у један, стигнемо пола сата касније. А тамо, од ручка остало само хладно месо у масти. Ми питамо: ‘Па бако, а ручак?’ То вам је што вам је. И знате кад смо били на вечери? Тачно на време. Сутра на ручку? Тачно у један. За дан нас је научила.”

Коментаришући како се данас деца уче правилима, Ранко Рајовић каже да често чује да родитељи деци дају да једу кад хоће и шта хоће. Посебно у томе предњаче баке.

“Посао свих који су са дететом је да му поставе границе. Са пуно љубави и разумевања, због њега, да би му касније било лакше у животу и зато што дете воли границе. Да испита докле може. Ако нема границе, одоше нам деца.” – каже Рајовић.

Када се неком дете поверава на чување, тај неко треба да буде детету посвећен и да детету та два или три сата прођу брзо, да има осећај да је све што је радило игра, а да је при томе нешто учило. Не треба му неко ко ће га поставити пред ТВ. Има много игара за размишљање, а ко год буде с дететом и чува га та два или три сата, тај треба да зна, да је његов посао да с дететом проведе време у игри и учењу, не у гледању у екран.

Приредила: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама