За вршњачко насиље криви су родитељи – предатори

април 10 20:41 2016

Одведем ја јуче ћерку у школу, као и сваког другог дана. Један тата доводи свог сина и каже учитељици: ,,Он мора да има и овај кишобран и вероватно ће хтети да га отвара и да се игра са њим, у том је фазону од јутрос”. У секундама које следе замишљам тог малог дечака како отвара кишобран и повређује другу децу, јер је у том фазону од јутрос. Мислим, неће он да повреди неког намерно, али просто тај кишобран је велики има оне бодље на крају, и при томе је у рукама седмогодишњег детета. Учитељица (представник баш оних учитељица које осамдесет посто родитеља постројава целе школске године, и понекад у медијима) има налет шока праћеног немоћи. И ја стојим без речи као будала. Тај тата није није криминалац, није дрипац из краја. Онако је обичан, симпатичан тата, са којим бих се вероватно дружила. И тај тата је један од скоро свих нормалних, симпатичних који имају несвесни поремећај како уништити своје дете и још понеког успут.

nasilje-u-skoliОд кад моје дете иде у вртић, а сад и у школу ситуација је следећа. Углавном има један или евентуално два родитеља (поред мене) који су нормални. И углавном се тај један, евентуално два, заједно са мном, никад не жали на васпитачице, учитељице, вртић, школу.

Заправо жалила сам се само једном, кад је једна васпитачица од немоћи пред родитељима предаторима давала деци Кока-колу (јер њихова деца то воле). Та васпитачица је била млада и надам се да, или је променила професију или је добила специјалне моћи у борби против пошасти родитеља предатора.

Захтеви родитеља предатора су следећи:

– не доводе децу на време, јер њихова деца не могу рано да устају, а онда захтевају да им се да доручак, да би њихови принчеви и принцезе јели, а остали нека их чекају, па шта?

– захтевају од њихове деце да узврате ударац, и томе их уче, наравно, код куће, али кад се њима узврати ударац онда постројавају од чистачице до директора.

Прочитајте и Вршњачко насиље оставља последице за цео живот

– подразумева се, наравно, да њихово дете дође у ронилачком оделу у школу, са омиљеном играчком, са сетом алата, јер су они од јутрос ето баш у том фазону, а то и позитивно утиче на њих јер неће да прекидају њихову ,,игру”, јер тиме гуше ,,креативност”.

(Касније, наравно, ако нису кретаивна, построје учитељицу, јер побогу „ моје дете је другачије код куће, ја стварно не знам шта му ВИ радите?”)

А шта ће дете? Углавном, за такву децу су учитељице и васпитачице оне „опасне зле тете” јер код тих тета НЕ заиста значи НЕ. Онда је већ то дете под неком „страшном тортуром” којој ће родитељи предатори да стану на пут већ у првом разреду. У седмом ће, наравно, да се жале да је школство лоше и да им дете ништа не зна.

Има много захтева родитеља предатора, јер креативност у том погледу има несагледиве дубине и ширине!

Често ми кажу, баго теби какво дете имаш! Знам ја какво дете имам! Једино ми је жао што ти који ми кажу мисле да сам имала среће па сам га добила на лутрији, а ето, они нису!

Мени је било много лакше да будем дете, него што је то мом детету. Позицију детета у мом детету демантују сви на сваком кораку. Друштво, нови талас васпитања, школа под присилом родитеља предатора, неки нови људи збуњени над тим шта слобода значи.

Прочитајте и Милица Новковић: Нарастаће насиље, а са њим, патња деце …

Слобода, од чега? Од здравог разума?
Ситуација у којој им се испуњава свака жеља, сада и одмах, под називом слободно детињство је прави, у машнице упакован, затвор. Слобода се не подразумева. Слобода се осваја!

П.С. Ја сам мама која се дружи само са две маме јер ми већина једноставно иде на живце. Иду ми на живце својим попустљивим васпитањем и децом која нису научена да одустају од својих захтева, али зато прва одустану од своје обавезе.

Молим вас, схватите да се вршњачко насиље не може решити у школи него код куће, кад ваше дете научи шта значи НЕ. Кад пре својих права научи шта су обавезе. Кад су у обавезе које дете треба да има укључене и старомодне ствари као што су поштовање, марљивост, доследност.

 

Аутор: Јелена Обреновиц-Дамњановић

напишите коментар

26 коментара

  1. април 10, 22:23 #1 Ljiljana

    Au, svaka ti na mestu!!!

    Одговорите на овај коментар
  2. април 11, 00:02 #2 Душка

    Госпођо, ако сте видели да Вашем детету и осталој деци прети опасност од повређивања, требало је да реагујете. Без обзира на то што је учитељица ту (и можда не реагује). Не морате некоме гурнути прст у око и бити непријатни да бисте му скренули пажњу на нешто.
    Иако се слажем са суштином коју имплицира овај текст, овде бих подвукла и личну одговорност родитеља који треба да скрене пажњу на неадекватне и надасве опасне потезе појединаца.
    Овако текст (иако, верујем, нема ту намеру) помало личи на оне српске стереотипне текстове о куђењу других и дизању себе у небеса.

    Одговорите на овај коментар
  3. април 11, 13:27 #4 Cvrc

    Kakva pričica o bahatom roditelju i još bahatijem detetu i jadnoj, tihoj i finoj učiteljici, koju oni terorišu ! Evo ja plačem ! I čak da je istinita ova priča, ova jadna učiteljica treba da bude kažnjena jer ne radi svoj posao i ne poštuje pravila i zakone koji joj daju svu slobodu da reaguje prema ovakvom roditelji.

    Одговорите на овај коментар
  4. април 11, 18:40 #5 Растко Вуковић

    Школама се одавно систематски смањују могућности за утицање на насиље међу вршњацима. Одузима им се ауторитет (иде се ка: дете = одрасли човек), а фаворизује меки и спори приступ савремене психологије, који може да траје и траје.

    Подразумева се да је свако дете добро док га неко (нешто) не поквари, што оправдава да се за насиље могу оптуживати и наставници и управа школе.

    Одговорите на овај коментар
  5. април 13, 00:52 #6 Tanja

    Lepo pise u knjigama psihologije- sve sto uradite sa svojim detetom na svim poljima do sedme godine , tako ste mu oblikovali licnost za sve situacije u zivotu. Znaci osnova se stice kod kuce a ostalo su finese na koje opet roditelj mora da ima najveci uticaj( pozitivan naravno).Ako cekate da Vam drugi vaspitavaju Vase dete- zakasnili ste odavno.

    Одговорите на овај коментар
    • мај 08, 07:46 JK

      Лично искуство и знање морају бити изнад “коментара”који често садрже супротност ,претходно наведеном.Добар и прави закључак ,Тања.

      Одговорите на овај коментар
  6. јун 21, 20:25 #7 Takimaki

    Draga gospođo Jelena, uspeli ste da me rasplačete. I sama sam nemoćna, mada ne učiteljica nego vaspitačica. Lepo je pročitati za promenu, da neko ne krivi pedagoge i linstitucije za vršnjačko nasilje, nego misli da moooožda, moooožda malo su i roditelji odgovorni.Hvala vam na ovom tekstu.Inače i sama sam majka troje dece i trudim se da ih vaspitavam što bolje i ispravnije, dok u vrtiću se susrećem sa decom koja pljuju, psuju, DAVE,PESNIČE;ŠUTAJU i imaju NAPADE besa (da,da: verovali ili ne pričam o deci mlađoj od 6 god).Roditelji sve ovo shvataju veoma nonšalantno i neozbiljno, a ja treba da sačuvam ostalu decu živu i zdravu od potencialnih malih nasilnika. Džaba uključujemo pedagoge i psihologe, čitav program tzv.nenasilne komunikacije, kada roditelji te dece nas apsolutno ne shvataju ozbiljno, ili posle i sami postanu nasilni prema nama….i toliko o lepoti zanimanja.I sama sam dobijala preteće poruke od besnih roditelja jer sam se usudila uputiti njih i njihovo dete kod psihologa na razgovor..Vaspitača ili učitelja ni jedan zakon ne štititi od RODITELJA :(((((

    Одговорите на овај коментар
  7. август 05, 08:08 #8 Iznogud

    Slažem se sa delom teksta, roditelji jesu većinom popustljivi i nezainteresovani, što je opet jedna vrsta zanemarivanja deteta. Zbog čega niko ne reaguje?

    Samo bih Vas podsetila i na to da deca provode po osam i više sati u vrtićima, dok sa roditeljima provedu dvostruko manje vremena.

    Navešću samo dva, najsvežija, primera pedagoškog rada vaspitačica (a mogla bih ih navesti milion).

    U grupi koju pohađa moje dete (5 god.), vaspitačice dozvoljavaju pravljenje “klanova”. Moje dete ne sme da se igra sa tom i tom igračkom, jer se sa njom igraju isključivo Pera, Mika, Žika.

    Šta mislite koja je verovatnoća da će neko od te dece kasnije naučiti šta znači “NE”, šta znači drugarstvo, šta znači timski rad, da ne može biti sve kako oni žele jer nisu centar sveta?

    Kada ju je drugar iz grupe šutnuo u stomak, nije smela da kaže vaspitačici jer nije lepo tužakati. Samo bebe tužakaju. I onda imamo dete koje je izvršilo nasilje i prošlo bez opomene, nekažnjeno, kakvu to poruku šalje? Da li je to normalno? U najranijem uzrastu ih uče da treba ćutati i trpeti, jer zaboga beba si ako se žališ.

    I da, ja sam ta mama koja uči svoje dete da treba da vrati ako je neko prvi udari. Ako ne sme da kaže vaspitačici, vaspitačica ne primećuje sama, a ja nisam tu, ko će da je zaštiti? Ne mislim da je nasilje rešenje, ali nije rešenje ni trpeti i biti žrtva.

    Ukoliko ima dece koja su otvoreno agresivna, gde su psiholozi? Gde je Centar za socijalni rad? Kome ja kao roditelj da se žalim na rad vaspitačica i da li mislite da ima šanse da time nešto postignem? Ha, ha, ha.

    Mislim da celokupan sistem ne funkcioniše. Vaspitačice su nezainteresovane, većina roditelja takođe, a unutrašnju kontrolu i nadzor nad vrtićima tek ne bih pominjala.

    Jedino bi timskim radom mogli nešti postići, ali avaj. Svi samo kukaju nad svojom sudbinom- male plate, mnogo dece u grupama, roditelji puno rade pa deci daju tablet i šta god, samo da bi odmorili malo. Muke. Najlakše je zažmuriti i praviti se da problema nema. A možda se i taj problem sam od sebe reši 😉

    Одговорите на овај коментар
    • август 06, 20:50 Bilja

      A da li ste se zalili?

      Одговорите на овај коментар
      • август 07, 11:05 Iznogud

        Pokušala sam da razgovaram sa vaspitačicama, ali to nije imalo efekta.

        Razumem ja njih, zaista. Njihov posao nije lak, ali mislim da ne bi škodilo malo više truda od strane svih uključenih u razvoj i vaspitanje naše dece.

        Roditelji jesu na prvom mestu po odgovornosti, ali ako dotični roditelji nisu zainteresovani za vaspitanje sopstvenog deteta, da li to znači da vaspitačice treba da idu linijom manjeg otpora na uštrb druge dece?

        Moje dete je polaskom u vrtić naučilo da psuje, pljuje, udara, da bude sebično, da se ruga i podsmeva, da ne treba da se žali ako je neko udari, da ne važe ista pravila za svu decu iz grupe…

        Jeste to sve propratni deo socijalizacije, slažem se da vaspitačice ne mogu puno da promene kod nevaspitane dece nevaspitanih roditelja.

        Ali da ne rade ni ono što mogu, sa tim ne mogu da se pomirim.

        Da dozvoljavaju da se samo troje dece igra određenom igračkom, a da ostalih 25. moraju da to prihvate, jer eto, ta deca su problematična?

        Da im samo kažu da ne smeju da se tužakaju jer to samo bebe rade, deci koja još ne mogu sama da razgraniče šta je to što bi UVEK trebalo da kažu starijima? Naročito u ovo vreme puno bolesnika.

        Sa svojim detetom stalno razgovaram i učim je da svaki, ma kako mali problem, može i treba da podeli sa mnom ili nekim starijim ako ja nisam tu.

        A onda ode u vrtić i tamo ne sme da kaže da ju je neko šutnuo, udario u glavu, da ju je neko gurao dok je silazila niz stepenice i tome slično. Njihov posao je da savesno čuvaju moje dete. Plaćene su za to. Ako im je naporno da slušaju tužakanje, neka promene profesiju.

        Nažalost, ne postoji sistem koji bi zaštitio decu od nesavesnih roditelja, vaspitača, učitelja.

        Šta nas tek čeka u školi, ne mogu ni da zamislim. Ovo je horor.

        Одговорите на овај коментар
    • април 05, 18:19 Marijana

      Slažem se sa svim što ste rekli. I ja svoju decu (ćerka drugi razred, a sin predškolac) učim da nikad prvi ne udare nekog, ali ako njih neko, nakon usmene opomene, ipak udari- da udarac uzvrate! To sam rekla i vaspitačicama mlađeg deteta koje je još u vrtiću. Ako se sad, kao mali, bude sklanjao nekome, sklanjaće se ceo život. Mogu svi da mi kažu da to nije pedagoški, ali ja neću odustati od ovog stava. Srećom, nisam imala nikakvih loših situacija sa decom, a ni vaspitačicama, a promenili su ih ukupno 7! A roditelja ima svakavih! To je živa istina! Najviše mi smetaju komentari tipa: Dete ide u vrtić i zato je stalno bolesno….. Hajde da ga ispišemo, jer ga tamo neka druga deca stalno nečim zaraze….. Onda ja postavim pitanje da li će to isto dete ispisati iz škole, ako često bude bolesno? Na ovu temu bih imala još štošta da kažem….

      Одговорите на овај коментар
  8. август 06, 13:39 #9 Svetlana

    Sve potice od kuce, pa ne podsticu nasilje ucitelji, nastavnici ili vaspitaci nego djeca a roditelji ih podrzavaju ( u smislu da niko ne smije nista njihovoj djeci, ili da su ta ista djeca toliko predobra da oni,tako nesto,nikada ne bi uradili ni pomisili cak) Ljudi bolan, kod nas je problem u drzavama i u sistemu. Svi se sklanjaju i ne pricaju nista ako nisu direktno ugrozeni i niko ne zna nista, to mi je omiljeno. Pa eto, zasto ti nista ne rece za taj kisobran?
    Ispada da smo jaki samo na prici, jer je danas skoro svaki tekst ima tematiku slicnu ovoj a opet kada se osvrnemo, pa nesto se stanje bas i ne mjenja.

    Одговорите на овај коментар
  9. август 24, 10:30 #10 Mira

    Zaista sve potiče iz kuće. Mislim da mi roditelji grešimo puno, što svesni, što nesvesni. Znam puno finih, kulturnih i obrazovanih ljudi koji su me šokirali kao roditelji. Ima i onih za koje sam znala da nisu čitavi i nisam bila iznenađena kad su deca ispala kreteni, na roditelje.
    U vrtiću sam se nagledala svega i svačega. Prva slika kakvi smo ljudi je još na parkingu ispred vrtića. Šta hoćete od roditelja koji auto ostavi na prešačkom prelazu, ispred samog ulaza u vrtić, jer on ima jedini dete na svetu koje ulazi u taj vrtić, a ostali mogu samo da preleću njegov auto ako hoće da uvedu dete unutra a da ne gacaju po blatu okolo? Kako mislite da mu objasnite da nisu jedini i najbitniji na svetu ni on ni njegovo dete? Kolika je šansa da njegovo dete nije sebično i samoživo kao roditelj? Šta pročati sa roditeljima koji uđu u vrtić sa cigaretom (izašli iz kola sa upaljenom cigaretom), glavom punom vašaka, uvodeći dete mrtvo bolesno sa rečima NOĆAS NIJE IMAO VISOKU TEMPERATURU I NIJE JAKO KAŠLJAO (dete se za to vreme davi od kašlja)?
    Ni jedan zakon neće odbraniti vaspitačicu od roditelja koji objavi u medijima da mu je vaspitačica ta i ta, sa sve imenom i prezimenom, maltretirala i zlostavljala dete. To što će se na kraju dokazati da je to bila laž… to nikom ništa.
    Sećate li se slučaja kad su u Veterniku, pre par godina, devojčice popadale u nesvest na času biologije (ili hemije, nisam sigurna)? Znate li šta se tu sve izdogađalo? Uletele su sve moguće inspekcije, svi redom pod istragom, nastavnica biologije suspendovana… deca u bolnicu odvezena kolima hitne pomoći… istraga, čuda… da nije trovanje, da nije ko zna šta…i na kraju šta? Pa ništa. Deca su imala fizičko pethodnog časa i bila su zato oznojana i rumena. Nastavnica biologije je trebalo da ih pita taj čas, a devojčica koja se prva onesvestila je dete koje je to već hiljadu puta radilo i znalo se da ona ima taj fazon. Bili su u procesu rada sa njom, sa roditeljima (psiholog, padagog…). Ona se strovalila prva, ostali za njom (ne svi, naravno), svi u rukama drže telefone i sve odmah stavljaju na fejs… priča došla do novinara… Na kraju krajeva, posle silnih stresova zaposlenih u školi, ništa. Niko nije objavio izvinjenje, samo su nastavili da rade. I naravno, da se mole da ne bude sličnih dogadjaja.

    Одговорите на овај коментар
  10. август 26, 07:49 #11 Mira

    Mališa iz komšiluka jedan dan došao iz škole (prvi razred) i kaže mami da je drugarici mama rekla da, ako je neko dira, da ga udari sa stepenicama. ŠTA??? Malo po malo, u daljem razgovoru sa detetom, komšinici mališa objasni da to znači da drugarica gurne niz stepenice u školi mališana koji je “dira”, tj, onoga koga smatra da treba da gurne. Komšinica odšprinta u školu kod učiteljice sa tom pričom, učiteljica kod direktorice, gde pozovu i psihologa. Pozovu majku devojčicinu na razgovor, porazgovaraju, a devojčicina mama prvo njih napadne kako ne rade svoj posao, kako je dete već dugo maltretirano… drvlje i kamenje. Odatle mama ode pravo u republičku prosvetnu inspekciju sa svojom pričom. Inspekcija, naravno, upadne u školu, trka, frka… sva sreća što je učiteljica imala sve crno na belo tok dogadjaja sa devojčicom. Dete je nasilnik, maltretira okolinu, učiteljica je više puta reagovala, pozivala majku, obaveštavale direktoricu i psihologa o svemu i tako se žena spasla, ali je prošla golgotu. Epilog je da je dete prebačeno u drugu školu. BRIGO MOJA PREDJI NA DRUGOGA.

    Одговорите на овај коментар
  11. новембар 05, 15:24 #12 Vesna

    E vala svaka Vam se pozlatila ! Kamo lepe srece da ovaj tekst procita sto vise roditelja i da posle citanja stave prst na celo i razmisle sta to rade svojoj deci.

    Одговорите на овај коментар
  12. новембар 06, 09:40 #13 Sandra

    Konsultujte prof.Milivojevica! pobrkali ste razmazenost i nasilje.

    da je otac usao sa kisobranom u ucionicu i obratio se svom sinu:”budes li ga pipnuo glavu cu ti otkinuti!” to bi podstaklo dete na nasilje.

    konsultujte Milivojevic Zorana, ne zbunjujte narod!

    Одговорите на овај коментар
    • април 05, 21:29 Natasa

      Da u pitanju je razmazenost, ali ta razmazenost ako se neguje itekako moze da dovede do nasilja. Dakle ako roditelj ne zeli jutarnji stres i “nasilono” prekidanje decjeg faznona i “kreativnosti” onda dovede dete u vrtic i kaze…”ja sam mu rekao da je zabranjeno u vrtic da se dolazi sa kisobranom i da svoj fazon moze da fura samo kod kuce” …. i lako se spreci mogucnost nezeljenih posledica. Zar je moguce da su danasnji roditelji toliko “nekreativni” i da je ta linija manjeg otpora cini se prosto deo nove dimenzije epigenetike.
      Inace i ja sam bila mama nekad vrlo razmazenog deristeta, ali se kod nas jasno znalo sta je kod kuce dozvoljeno, a sta van nje kaznjivo, pa je meni dete dolazilo sa pricom….pocupao me Pera, a ja odmah reagujem i kazem a sta si ti pre toga njemu rekla…..da je budala, e pa neko verbalno udara, a neko rukama, nemoj pa se ne boj. Posto su deca mala i ne znaju da se u konfliktu stave izmedju dve strane na pravi nacin, a to se ne uci preko noci, moje je bilo da sprecim neprimereno ponasanje mog deteta. Nije moje da osudjujem tudje ponasanje, vec da neodobravam ponasanje mog deteta.

      Одговорите на овај коментар
  13. новембар 06, 12:58 #14 Biljana Stanojcic

    Poštovana Jelena,
    Isprovocirana Vašim člankom, čak dan kasnije, pokušavajući da „iskuliram“ i da ne odgovorim, ipak moram da dam svoj uviđaj o njemu.
    Šta je Vaša definicija normalnosti, odnosno koja je Vaša norma? Prema Vašoj izjavi, može se zaključiti da je Vaša norma – Vi sami, pa su normalni oni koji razmišljaju i postupaju isto kao i Vi, a svo ostali imaju „nesvesne poremećaje“. Uz to moram Vas upitati za Vaše kvalifikacije da površnim posmatranjem postavljate dijagnozu, kao i o Vašem stavu o etičnosti takvog postupka.
    Dalje, zašto vređate „nesvesne i poremećene“ roditelje, ako je njihovo ponašanje već stanja van njihove kontrole, a predstavljate kao nezaštićenu žrtvu državnu instituciju kojoj poveravamo na čuvanje, vaspitanje i obrazovanje našu decu? Kako sme jedan stručnjak i institucija koja stoji za njim sebi dozvoliti toliki pad integriteta i povrede granica i pravila? Nije dovoljno nadati se, takve greške u podizanju naše dece od strane države jednostavno ne smeju da se dese.
    U tom kontekstu pripada i pitanje zašto institucija dozvoljava odstupanje od rasporeda (služenje doručka van termina) i normi (ulazak s kišobranom u zatvoreni prostor)? Kada bi pravila bila jasna i postojana, korisnici usluga obdaništa brzo bi odustali od pokušaja da ih povrede. Institucija se prema njenim korisnicima ponaša isto kao i roditelje koje kritikujete – konfuzno – čas permisivno a čas nasilno i uvredljivo, pa odgaja bahate i razmažene korisnike (da ne bude zabune, mislim na roditelje sa neumesnim zahtevima). Kada sam kod permisivnosti, moram da kažem da smatram da je procenat permisivnih roditelja znatno manji od Vaše procene, i da je, bez negiranja poražavajućeg uticaja permisivnosti na dečji karakter, zastupljeniji problem nepostojanost u vaspitnm merama, fizička i emotivna odsutnost roditelja, nedovoljna pažnja i rad sa detetom, neusklađenost i nedostatak saradnje između roditelja i drugih stranki koja se o deci brinu, nizak prioritet negovanja porodice, mentorskih odnosa i odgajanja dece u društvu.
    Slažem se sa Vama da postavljanje granica ne samo da ne sputava kreativnost deteta, nego je i neguje, jer uči dete da se snalazi unutar postojećih i stalnih granica prihvatljivog, uči da se prilagodi, ali i da dođe do željenog cilja na prihvatljiv način, a to je dragocen poklon detetu i budućem društvu.
    Molim Vas takođe da ne banalizujemo primedbe roditelja na školski sistem, jer on svakako ima veliki prostor za poboljšanje i to ne znači automatski da roditelji previše štite svoju decu. Naravno, nikako se ne bih složila da dete vidi i oseti kod roditelja nedostatak poštovanja prema nastavnicima, ili da roditelj ruši i ruži autoritet učitelja.
    O Vašoj samopohvali Vašeg načina vaspitanja tj o pominjanoj lutriji želela bih da kažem da, dok vaspitanje, a u tome podrazumevam i roditeljski rad na sebi, po mom mišljenju svakako ima presudnu ulogu, nije validno zanemariti uticaj „lutrije“ genetike na ljudski temperament i individualnih ličnih i društvenih okolnosti na formiranje karaktera deteta.
    Takođe članak nastavlja da banalizuje najveće ljudske vrednosti, kao što je sloboda. Molim Vas da objasnite o kakvom slobodnom detinjstvu govorite i kako to izjednačavate slobodu sa zatvorom. Zatvor je, po meni, između ostalog, imati i permisivne, ali i narcisističke ili autoritarne roditelje; kao i udovoljavanje hirova čime biti uskraćen za mogućnost razvoja samokontrole koja omogućava poznavanje sebe, pa time i slobodu izbora, a i poštovanje slobode drugoga. Osvajanje slobode, to tako ekstremno levičarski zvuči. Sloboda ljudima je Bogom dana dolaskom na svet, slobodu moraju braniti udruženi mudri roditelji – kao zaštitnici, čuvari, i, samo prema potrebi, ratnici; sve dok dete nije dovoljno zrelo (što današnje društvo zaista ima tendenciju da odlaže, ali o konkretnim razlozima se razilazimo) da postepeno, pod brižnim vođstvom i nadzorom, i samo postane nosilac života i čuvar slobode.
    Da, dete se vaspitava kod kuće, a ko će ga vaspitati kod kuće? Televizor? Jutjub? Uobičajeno radno vreme roditelja, zajedno sa prevozom, iznosi devet i po sati, što ostavlja oko 4 umorna sata dnevno za vaspitanje, ako se samo i isključivo tome posvetimo i ako vaspitanje može da se obavlja prema rasporedu.
    Uvredljivi „nemate vi pojma, treba da se ugledate na mene“ senzacionalističkih naslova nisu onoliko produktivni koliko bismo voleli da budu. Pišite, radije, konkretno kako Vi to odgajate svoju premiju.
    Srdačan pozdrav,
    Biljana Stanojčić

    Одговорите на овај коментар
  14. април 04, 22:51 #15 Zvezda

    Hm… Moram da se ukljucim u ovu pricu. Naime, kod nas u vrticu postoji jedna majka, koja ima blizance. Njena deca su “blago” receno NEMOGUCA. Svaki dan jedno od dece dozivi neku torturu od njih dvojice. A inace ta majka je profesor psihologije ZABOGA !!! Vaspitacice su na sve nacine pokusavale da ih urazume, da ih ukljuce u rad sa ostalom decom, nije vredelo. Pokusale su i sa pricom da objasne majci sta se desava, ali ZABOGA, njena deca nisu takva.
    Jedan dan, pretukose decaka do krvi, deca od SAMO 5 GODINA. Dok su vaspitacice pokusavale da ih razdvoje od tog jadnog deteta, vec iznemogle i pobesnele, i naravno u tom besu, jedva su uspele da ih odvuku na stranu. Ali avaj, ostale im modrice na rukama, id “maltretiranja” vaspitacica. Da ne duzim. Majka je odmah pozvala visu silu jer su njena deca maltretirana od strane vaspitacica, obe su suspendovane, a ono jadno dete je “zasluzilo” batine, jer NIJE ZNAO DA SE BRANI.
    Nemojte da mislite da branim vaspitace, samo zelim da kazem da ne mogu oni da prevaspitaju decu za tih par sati. Roditelji treba da malo vise povedu racuna o svojoj deci.

    Одговорите на овај коментар
    • април 05, 18:27 ja

      Iako, naravno, ne poznajem aktere priče, kao ni autora komentara, verujem 100% da je to istina. Zašto? Imam porodične prijatelje koji imaju dvoje dece, peti i drugi razred. Kada je starije dete bilo drugi razred, učiteljica je majku ostavila posle roditeljskog da joj kaže da joj je sin jako nemiran. A majka- šokirana, na ivici suza! Kako njen sin nemiran, kad je kući “miran kao bubica”. Onda sam ja ostala šokirana! Znam da je i kući nemiran, a i u školi, jer sam radila u istoj i viđala ga ponekad na odmorima. A i kod nas kada bi dolazili sa decom, to je bilo gađanje jastucima, obavezno otkačinjanje zavese….. Mama kaže da je dete mirno, a tati ne valja učiteljica….. I tako….. Takvih slučajeva ima koliko hoćete…..

      Одговорите на овај коментар
  15. април 17, 13:21 #16 Zeleno

    Nisam očekivala da ću u tekstu pronaći deo svoje priče, tačnije u opisu roditelja predatora.
    Ukratko, moja deca su doživela da ih prvo dete vređa, ponižava, fizički napada, njihov način odbrane je bio da su prestali da se druže, a onda je mama deteta decu uvukla u stan i isto tako vređala i pretila fizički.
    Šta mislite kako bi trebalo mami da se pomogne?

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.