Швајцарски експерт за инклузију: Наставници су најбитнији фактор

фебруар 06 21:43 2016

Проф. др Џудит Холенвегер, стручњак за инклузивно образовање с Педагошког института Универзитета у Цириху своја искуства поделила је на дводневном Иницијалном састанку „Инклузивно образовање у БиХ” одржаном у Сарајеву у организацији УНИЦЕФ-а.

С проф. др. Холенвегер разговарали смо о тренутном стању у инклузивном образовању у Европи, новим сазнањима, истраживањима и приступима, начинима унапређења инклузивног образовања и његовим основним циљевима.

judith-1-810x540

На ком нивоу је инклузивно образовање тренутно у Европској унији?

– Инклузивно образовање је приоритет свих европских земаља и имплементација је достигла врхунац ратификовањем УН Конвенције о правима особа с инвалидитетом. Након терористичких напада у Паризу у јануару 2015, перцепција оног на шта се инклузија фокусира се проширила. У марту 2015. министри образовања земаља ЕУ су усвојили „Декларацију о промовисању грађанства и заједничких вредности слободе, толеранције и недискриминације путем образовања”. На једном месту се дискутовало о демократском грађанском образовању и ‘инклузивном образовању’ које су раније многи видели само као инклузију деце с потешкоћама.

Свака држава има специфичну историју, културне вредности и демографију, и због тога су различите државе развиле и другачије приступе инклузивном образовању. У том контексту, разноликост у приступима види се као шанса да једни од других учимо. Деца могу похађати редовно школовање, али да ипак изађу из школе а да нису научили оно што је за њих битно, и да се осећају отуђеним од друштва и без много наде да ће бити уважени чланови друштва којем ће и сами доприносити. То је изазов са којим се сусрећу многи образовни системи у Европи: Како да образовни системи осигурају значајну партиципацију и учење за сву децу и младе?

Шта нам на ту тему говоре најновија релевантна истраживања?

– У току су бројна истраживања уз употребу различитих научних приступа, у различитим дисциплинама и постављају се нека врло тешка питања. Немогуће је дати кратак увид на све резултате који су битни за инклузивно образовање. ПИСА студија један је од битних извора. Резултати јасно показују да инклузивни образовни системи постижу више од система заснованих на раздвајању, не само у смислу инвалидитета, него и по нивоу постигнућа или социјалном кључу. На пример, у Италији, већина деце с потешкоћама похађа редовне школе, али често деца из породица у неповољном положају, и деца из имућнијих породица не иду у исту школу, и ниво њихових достигнућа се знатно разликује.

Истраживање такође потврђује да укључивање деце с потешкоћама или проблемима у учењу доноси боље резултате за ту дцу, а истовремено нема негативне ефекте на све остале. Нека истраживања такође показују да се наставници труде како би сачинили што квалитетније и смисленије индивидуалне програме, а да индивидуални програми често немају утицај на наставничку праксу.

Који су кључни концепти и принципи када говоримо о инклузивном образовању?

– Данас се инклузија схвата као процес којем је циљ уклањање баријера у учењу и партиципацији. Стога је сада фокус највише на томе како разумети те баријере и на интервенцијама које могу помоћи унапређењу учења сваког ученика. Партиципација је кључни концепт јер данас знамо да ако деца нису у могућности да партиципирају, она не уче.

Док су се раније дискусије често фокусирале на структуру школа и односе у школи, наставничка пракса данас се посматра као средиште имплементације инклузивног образовања. Концепт наставника као кључне тачке померања из фиксног на развојни начин размишљања постаје све важнији, с обзиром на то да су управо наставници најбитнији фактори промене, и стога се више пажње даје едукацији наставника током њиховог целокупног професионалног живота.

Каријеру у образовању започели сте радом у основној школи, који аспекти инклузивног образовања су се од тада највише унапредили?

Образовни системи генерално су врло отпорни на промене. Може бити промена у политици, али то не значи да школе и наставници мењају своју праксу. Често су нова правила, као што је на пример писање индивидуалних програма, схваћени као ‘административне обавезе’, али немају очекивани утицај. Када сам почела каријеру као наставница, циљ школовања био је сврстати децу у што је могуће хомогенизираније скупине – верујући тако да ће то подучавање учинити ефикаснијим: Исти узраст, групе једнаке величине, исти уџбеници, једнако трајање часова или испита, и слично.

Данас знамо да је учење ефектније у групама различитих способности и узраста – ако деца и млади могу учити једни од других и ако нису ‘изоловани’ мишљењем о њима као о ‘мозговима које треба попунити знањем’. С друге стране, то подучавање чини још комплекснијим. Веровање да је хомогеност добра, а различитост лоша умногоме се променило, али ‘стара школа’ је још увек јака. Наставници морају бити добро квалификовани да развију флексибилнији приступ наставном плану, учењу и потребама ученика у учењу. Све то је унапређено, али још много тога треба да се деси.

Колика је важност раног учења и интервенције за бољи инклузивни процес?

Као што сам рекла: Најбитније је детету дати прилику да учествује и да учи од самог почетка. То захтева средину у којој је деци дозвољено да истражују, да уче с другом децом и да учествују у различитим животним ситуацијама где могу искусити богату интеракцију с другом децом, одраслима и околином. Ако су деца изолована због потешкоћа или друштвене маргинализације, пропустиће многе прилике за учење. Деца коју никад нико није саслушао такође неће научити да слушају друге, деца која нису добила прилику да покажу способности нерадо ће покушати развити нове способности и деца која живе у врло непредвидивом окружењу неће научити да контролишу своје понашање.

Рана едукација требала би да понуди кључне могућности за учење какве деца у другом случају не би имала. Свака интервенција треба да буде пружена у ‘природном окружењу’ – где су присутна и друга деца. У инклузивним дневним центрима и вртићима лежи најбољи основ за даљу инклузију у образовању.

Извор: За свако дијете

  Categories:
напишите коментар

5 коментара

  1. фебруар 07, 09:52 #1 Milan

    Čiste teoretske gluposti.Za ometenu decu nema napretka u ovakvoj veziji u Srbiji.
    Takva deca najbolje rezultate daju u školama koje su za njih i sa njima rade stručnjsci.
    Takva deca u redovnim školama samo gube.
    Radim u specijalnoj školi i znam svu problematiku
    Ako neko ima pravo na isto obrazovanje,šta ćemo sa tim što nema mogućnosti da shvati 1% gradiva.
    Strani jezik se uvodi potpuno neverbalnoj deci koja ni svoj rođeni ne govore.
    Dolazi do problema zbog časova od 45 minuta zbog njihove male mogućnosti koncentracije.itd.itd itd itd.
    Ovakva inkluzija uništava kako redovno,tako specijalno školstvo.Mi jesmo za inkluziju ali koju osmisle naši eminentni stručnjaci kojih ima i koji nisu UOPŠTE konsultovani prilikom donošenja odluka o inkluziji u Ministarstvu.
    Ovakvu,nakaradnu i štetnu inkluziju smislili su nestručnjaci iz ministarstvu po sistemu:
    KAKO MALI NEPISMENI ĐOKICA,ZAMIŠLJA DA TREBA DA IZGLEDA INKLUZIJA.
    Ali kod nas inače dugi niz godina vlada bahata nepismenost…

    Одговорите на овај коментар
    • фебруар 07, 17:16 Vera Veskov

      Apsolutno se slazem sa vama. U ovakvim uslovima kakvi postoje u nasim skolama inkluzivna deca ce mnogo vise napredovati u specijalizovanoj skoli. Inkluziju smo preuzeli iz belog sveta ali za takvu decu ne pruzamo iste takve uslove. Moj brat zivi i radi u Americi, radi u osnovnoj skoli i sustina ukljucivanja inkluzivne dece u redovne skole je sledeca: 1 obuceno lice ( defektolog ili logoped ) je zadozen za dvoje – maksimum troje dece sa kojima radi prilagodjen program nastave. Zatim se ta ista deca pustaju u ucionicu na jedan ili dva casa ( druzenja sa drugom decom) na casove laksih predmeta koje bi oni bez vecih poteskoca mogli da prate kao sto su fizicko, likovno ili muzicko i sl. Posle tih par casova zaduzeno strucno lice ih ponovo uzima kod sebe na individualni rad sve do polaska kuci.Takvih uslova za rad u nasim skolama nema ni na vidiku. Svima je mucno i uciteljima ili nastavnicima i ostaloj deci u odeljenju a i inkluzivnoj deci jer u najvecem broju slucajeva ne dobijaju paznju u meri koja im je potrebna.Pored toga mislim da je neophodno napraviti kategorizaciju takve dece jer, ruku na srce, nisu svi za redovnu skolu. U svojoj praksi sam imala nekoliko autisticnih djaka koji su bes problema savladali plan i program, neki vise talentovani za matematiku a drugi za strane jezike ili neke druge nauke. Trebalo nam je samo malo vremena da se naviknemo jedni na druge i svi smo dobro funkcionisali i niko nije trpeo. Medjutim, moja koleginica, uciteljica, u odeljenju ima ucenika koji vec dve godine ne progovara, samo ispusta neartikulisane zvuke, sutira, grebe , ujeda i udara sve oko sebe. Volela bih da mi neko objasni kakva je dobrobit za ovo dete u redovnoj skoli kad doticni decak i na blago povisen glas a kamoli na graju druge dece dobija histericni napad i reaguje agresivno. Jedva cekam penziju da se sa ovakvim slucajevima ne srecem.

      Одговорите на овај коментар
    • фебруар 07, 22:56 Defektolog

      Da li ste ovakav komentar dali samo zbog straha za svoje radno mesto ili zaista mislite tako? Inkluziju samo treba shvatiti na pravi način ali nažalost sami defektolozi su krivi za ovakav ishod. Inkluzija je prava i pravedna stvar za decu sa smetnjama u razvoju koja se mogu obrazovati. Dakle ono što se danas nalazi u specijalnim školama je sramota za defektologe koji su se proglasili kompetentnim za izvodjenje nastave iz svih predmeta a zna se da se nastava izvodi po redovnom planu i programu. Elem, realizuju nastavu sa kako kažete neverbalnom decom i ne samo to, tu se nalaze deca koja nemaju pojam o sebi i okruženju- ali nema veze neka samo imamo broj na spisku kako bi zadržali radna mesta. Pitate se zašto se plate smanjuju? Pa dokle god Ministarstvo i školske uprave budu zatvarale oči i odobravali odeljenja bez dovoljnog broja učenika a sa 10% većom platom za nerad, tako će biti. Pitam se da li ima veću platu i učitelj koji u razredu ima dva učenika sa smetnjama u razvoju i još 23-25 učenika a pri tom ima odgovornost i zadatak da postigne što bolje rezultate za razliku od defektologa koji nemaju čak nikakve elemente o postignuću za formiranje ocene. Postavljam pitanje zašto se ta deca ne nalaze na adekvatnim mestima na primer u dnevnim boravcima gde je takodje moguće realizovati neki vid edukacije za ovu populaciju. Dakle deca koja se mogu obrazovati, a to su deca koja su nekada pohađala specijalne škole sa IQ od 51-69 se bez problema uz individualnu podršku mogu obrazovati u redovnim školama. Specijalne škole su anahrone, i mesto gde dete bez uticaja zdravog okruženja može samo još više propadati.

      Одговорите на овај коментар
  2. август 28, 16:14 #2 protivna

    Inkluzija, dobra ili losa po to jedno dete sa problemom, jeste stetna po svu ostalu decu u odeljenju. Mi nemamo asistente koji bi se bavili tom decom. Ta deca, zahtevaju 90% paznje na casu. Takva deca, u velikom broju slucajeva (ne uvek) ometaju nastavu, i skrecu paznju ostalim ucenicima. Kvalitet nastave sa takvim detom u odeljenju ne moze biti isti.
    A teoretisanje da moze tako da se radi, moze da mi vrsi samo onaj ko ili nikad nije radio u takvim uslovima, ili je eventualni imao nekog ‘lakseg inkluzivca’. (svidjalo se to nekom ili ne, svi ih mi zovemo – inkluzivci).
    I radi cega moramo da ‘pokupimo’ svaki glupi sistem iz Evrope? Kao, oni bas sve znaju….

    Одговорите на овај коментар
  3. децембар 03, 14:43 #3 Svitac

    A što onda u Švajcarskoj nije zaživela inkluzija? Svi znaju da oni takvu decu šalju u specijalne škole. Baš me zanima šta bi rekla gospođa na to.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.