Тако деца расту

март 14 22:34 2016

„Звали из вртића, ударио се у главу. Ивана креће по њега, а ја идем тамо…“ баш тако, из ведра неба. Поруку сам читао док сам разговарао са клијентом.
deca
Разговор сам на најљубазнији могући начин завршио у неколико секунди, одјавио се у фирми и слетео на паркинг. Марфи је опет узео закон у своје руке: Они-који-живе-у-граду-а-мислим-да-не-би-требали (него лепо, на неки пропланцима и ливадама…) су паркирали неколико аутомобила тако да је мени требало стрпљење и концентрација шаховског велемајстора да се испаркирам. Прочитајте прве редове овог блога и биће вам јасно да то није било могуће. „┌¥€∞™!$%%₹….!“ и свашта сам још изговорио. Све по списку. Трубио сам и одскакивао од седишта. Није вредело, очешао сам ауто и излетео са паркинга као из праћке.

Имали смо једно јако лоше искуство из претходног вртића и сећања су немилице кренула да навиру. Прави карусел слика у глави. Један део ти говори да ће све бити у реду, други се пита хоће ли све бити ок, трећи „ваљда није страшно“ и све то истовремено… Из Анине поруке сам некако слутио да није потпуна фрка, јер да јесте знам да би ме назвала… Толико сам надрндан био док сам возио (има и она нека безобразна реч која би боље описала стање) да је чак и Марфи је са својим законима мало устукно и семафори су избегавали црвено светло у мојој близини.

Минут пре вртића сам позвао Ану, њен смирен глас је деловао терапијски: „Испред вртића смо, није страшно, ево пијемо сок“. Мали бандит се насмејао када ме видео, ни трага плакања, а на челу чворуга таква да сам је могао написати са великим Č и да буде граматички неправилно, али стилски прецизно. Смирио сам се јер сам одмах схватио да је Лука добро, мада је изгледало као да му ничу рогови. Дом здравља је у непосредној близини вртића па смо се прошетали да чујемо стручно мишљење. Терапија је била: хладни облози, ништа страшно.

Ана ми је рекла да су је позвали из вртића у тренутку док је дојила Виктора у колима, на паркингу супермаркета. Да, Ана је једна од мама која мисли да није срамота нахранити дете када је гладно где год да се налази. Дискретно пребаци мараму или пелену преко рамена и то је то. Знам да има оних који се не слажу са оваквим ставом, али знам да има и оних који тврде да је земља равна плоча или да нам „добро иде“… Колико пута сте у животу видели некога да врши малу нужду на непримереном месту, на улици, у сред дана…? А колико пута се видели да мајка доји дете на јавном месту? Без лицемерја.

Када се Лука повредио у претходном вртићу ја сам имао жељу да одем тамо са тоном динамита и „разрешим неке ствари“ јер сам знао да је кривица до оних који су требали да га чувају и пазе. Наравно да сам и овог пута био љут и да сам тражио кривицу код других, али сам искрен и свестан да некада ни највећа пажња није довољна. Пре две недеље је Лука пао на нос, а да смо у том тренутку поред њега били Ана, Бака и ја. Верујем да ни васпитачицама није лако, сада група броји преко двадесеторо деце.

Звали су нас из вртића да се распитају како је све прошло – леп гест.

Ево једна, скоро па примерена, темплате реченица: „Тако деца расту“. Вероватно тако и родитељи расту. Свако планирање, свака активност садржи и једно велико „АЛИ“. Учиш да будеш увек доступан, чешће одговоран, да си спреман… Ништа то није страшно, стрепња постане саставни део тебе. Компензујеш то осмесима, новим умећима, безбрижним лицима док спавају..

О аутору:

Дејан Патаки је тридесетосмогодишњи тата, који се после лудог живота у свету ди-џејинга и рокенрола скрасио и основао породицу. Његов син Лука напунио је две године 8.новембра, а Виктор се родио пет дана пре Лукиног другог рођендана.

 

 

 

Извор: bebac.com

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.