Урош Петровић: Ако хоћеш да се разликујеш, то уме да заболи

мај 14 16:24 2017

Мој отац је био директор великог модног предузећа и пар пута годишње је пословно путовао у велике европске градове. Kо зна шта је све у њима доживљавао! Што се мене тиче, далеко најважнији и најспектакуларнији сегмент његових путовања бејаху враћања кући. Не кажем да се нисам довољно радовао самој чињеници да ми се тата враћа кући, али морам да признам да је веома могуће да је лавовски део еуфорије у таквим приликама проузроковала једна мајушна, узгредна појава – са својих вишедневних службених одсустава, тата би увек брату и мени доносио по једну врхунску играчку!

Некако се увек враћао увече, што је доприносило општој чаролији. Његови кофери би нам тада постајали ковчези са скривеним благом. Kаква су све чуда израњала из тих шкриња!

Никада нећу заборавити дан када сам добио робота који хода и, при спорадичном застајању, на лажном екрану приказује површину месеца. Kада сам га, током неког од наглих налета необуздане радозналости, раставио на никад више спојиве делове, чак ми је и његово црвено стопало потом дуго служило као перпетуум мобиле за мале пластичне фигурице. Провозали су се на тим точковима многи моји јунаци, од Винетуа до мог каснијег фаворита, интелигентног гориле подигнутих руку и стиснутих песница!

Добио сам потом велики комплет дрвених коцки од којих сам годинама правио куле и градове (које су други могли само да обећавају), замке и замкове, скровишта и свратишта за друге играчке.

Добисмо једном и стони хокеј, који је нашу дечју собу у рекордном року претворио у најпожељније боравиште деце из читавог комшилука. Наравно, брат и ја смо се толико извештили да смо додатно уживали у непобедивости на пластичном леду, изгребаном од ингениозних хокејашких мајсторија.

Не сећам се тачно када смо играчке почели и да наручујемо. Ваљда смо мало порасли, па је био ред да узмемо учешће у одабиру онога што нам је намењено.

У то време моји вршањци су већ почели да возе велике бицикле. Било је лепих примерака да се набаве код Ђолета у гвожђари, али ја сам желео нешто друго…

-Хоћу тротинет! – објавих свечано.

Одакле ми тротинет паде на памет, немам појма. Нисам имао где да га видим уживо, јер га у Горњем Милановцу, а вероватно и много шире, једноставно, није било. Вероватно сам га запазио у неком од стрипова или филмова, и напречац се заљубио.

-Ма, боље да ти купимо бицикл! – трезвено ми је предлагано.
-Хоћу тротинет! – понових
-Сва деца возе бицикле!
-Тротинет!
-Па то овде нема да се купи!
-Тротинет!
-Добро, нек ти буде… Видећемо с татом! Ша ћеш да вечераш?
-Тротинет!
-Знала сам! Ти ме и не слушаш! – рече моја мајка, прста упереног у мене, као да је прозрела прерушеног ванземаљца.

И нисам те вечери ништа више рекао, јер ме нико ништа није ни питао.

Брат је у међувремену добио сасвим пристојан „пони бицикл“ боје труле вишње и њиме увелико јездио околним улицама. Нисам се поколебао.

Не знам колико времена је прошло до дана када је отац следећи пут отишао у Немачку. Из ње се вратио носећи велики, прелепи, црвени тротинет!

Једва сам дочекао јутро! Изгурао сам своје возило из улаза и већ прве реакције радозналих суграђана говориле су да сам направио прави избор. Сви су на тротинет гледали као на чудо, а на моју непојамљиву радост и усхићење, многи су се распитивали о називу тог бицикла без педала.

-Тротинет! – одговорио бих, с немалим напором се трудећи да звучим хладнокрвно.

Постадох чувен на потезу од расадника до биоскопа, што ми је тада представљало непрегледно пространство. Осећао сам се као супер-херој. Само ми је фалило стилизовано ОМНТ на грудима, од „Онај Мали На Тротинету“. Е сад, то што сам био много спорији од моје дружине на бициклима, беше цена коју сам морао да платим, и то лагано, на рате. Усхићеност јавности поводом појаве првог тротинета у Горњем Милановцу, брзо је спласнула. Ја сам се, ипак, упорно држао свог двоточкаша, те сам вероватно научио да њиме изводим и неке прилично атрактивне вратоломије. Тако сам га једном приликом и преполовио, на ивичњаку од коцке. После ми га је неки мајстор заварио, ал’ никад више није био тако леп, са оним уметнутим шипкама и црвеним воланом. Ипак сам га терао још неко време, док се нисмо заувек растали, не сећам се како. После су ми купили неки бугарски бицикл, јер Ђоле у том тренутку није имао словеначке на лагеру, а ја бејах бескомпромисно нестрпљив. И то сам платио лагано и мучно, на одложено, јер за нестандардни модел који су браћа Бугари славно склепали није било могуће набавити ни гуме, а камоли резервне делове. Проницљивом власнику гвожђаре није на памет падало да увози пратећу опрему за своје грешке из прошлости.

Kасније сам узјахао и квалитетног словеначког понија, потом се одрасло, па се прешло на реное. Тако то ваљда иде.
Ако ме је време проведено на црвеном тротинету ичему научило, то је била чињеница, која се, током захукталих година које су уследиле, небројано пута потврдила:

Ако хоћеш да се разликујеш, то уме да заболи.
Ако желиш да будеш другачији, то уме да буде тешко.
Ако си намерио да будеш само свој, то уме да изазове разна искушења и бројна нелагодна преиспитивања.
Ал’ је добар осећај, нек’ иде живот!
Црвени тротинет био је и остао прави избор!

Аутор текста: Урош Петровић. Издато у додатку за децу часописа „Повеља“.

  Article "tagged" as:
  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.