Moj otac je bio direktor velikog modnog preduzeća i par puta godišnje je poslovno putovao u velike evropske gradove. Ko zna šta je sve u njima doživljavao! Što se mene tiče, daleko najvažniji i najspektakularniji segment njegovih putovanja bejahu vraćanja kući. Ne kažem da se nisam dovoljno radovao samoj činjenici da mi se tata vraća kući, ali moram da priznam da je veoma moguće da je lavovski deo euforije u takvim prilikama prouzrokovala jedna majušna, uzgredna pojava – sa svojih višednevnih službenih odsustava, tata bi uvek bratu i meni donosio po jednu vrhunsku igračku!
Nekako se uvek vraćao uveče, što je doprinosilo opštoj čaroliji. Njegovi koferi bi nam tada postajali kovčezi sa skrivenim blagom. Kakva su sve čuda izranjala iz tih škrinja! Nikada neću zaboraviti dan kada sam dobio robota koji hoda i, pri sporadičnom zastajanju, na lažnom ekranu prikazuje površinu meseca. Kada sam ga, tokom nekog od naglih naleta neobuzdane radoznalosti, rastavio na nikad više spojive delove, čak mi je i njegovo crveno stopalo potom dugo služilo kao perpetuum mobile za male plastične figurice. Provozali su se na tim točkovima mnogi moji junaci, od Vinetua do mog kasnijeg favorita, inteligentnog gorile podignutih ruku i stisnutih pesnica!
Dobio sam potom veliki komplet drvenih kocki od kojih sam godinama pravio kule i gradove (koje su drugi mogli samo da obećavaju), zamke i zamkove, skrovišta i svratišta za druge igračke.
Dobismo jednom i stoni hokej, koji je našu dečju sobu u rekordnom roku pretvorio u najpoželjnije boravište dece iz čitavog komšiluka. Naravno, brat i ja smo se toliko izveštili da smo dodatno uživali u nepobedivosti na plastičnom ledu, izgrebanom od ingenioznih hokejaških majstorija.
Ne sećam se tačno kada smo igračke počeli i da naručujemo. Valjda smo malo porasli, pa je bio red da uzmemo učešće u odabiru onoga što nam je namenjeno.
U to vreme moji vršanjci su već počeli da voze velike bicikle. Bilo je lepih primeraka da se nabave kod Đoleta u gvožđari, ali ja sam želeo nešto drugo…
– Hoću trotinet! – objavih svečano.
Odakle mi trotinet pade na pamet, nemam pojma. Nisam imao gde da ga vidim uživo, jer ga u Gornjem Milanovcu, a verovatno i mnogo šire, jednostavno, nije bilo. Verovatno sam ga zapazio u nekom od stripova ili filmova, i naprečac se zaljubio.
– Ma, bolje da ti kupimo bicikl! – trezveno mi je predlagano.
– Hoću trotinet! – ponovih
– Sva deca voze bicikle!
– Trotinet!
– Pa to ovde nema da se kupi!
– Trotinet!
– Dobro, nek ti bude… Videćemo s tatom! Šta ćeš da večeraš?
– Trotinet!
– Znala sam! Ti me i ne slušaš! – reče moja majka, prsta uperenog u mene, kao da je prozrela prerušenog vanzemaljca.
I nisam te večeri ništa više rekao, jer me niko ništa nije ni pitao.
Brat je u međuvremenu dobio sasvim pristojan „poni bicikl“ boje trule višnje i njime uveliko jezdio okolnim ulicama. Nisam se pokolebao.
Ne znam koliko vremena je prošlo do dana kada je otac sledeći put otišao u Nemačku. Iz nje se vratio noseći veliki, prelepi, crveni trotinet!
Jedva sam dočekao jutro! Izgurao sam svoje vozilo iz ulaza i već prve reakcije radoznalih sugrađana govorile su da sam napravio pravi izbor. Svi su na trotinet gledali kao na čudo, a na moju nepojamljivu radost i ushićenje, mnogi su se raspitivali o nazivu tog bicikla bez pedala.
– Trotinet! – odgovorio bih, s nemalim naporom se trudeći da zvučim hladnokrvno.
Postadoh čuven na potezu od rasadnika do bioskopa, što mi je tada predstavljalo nepregledno prostranstvo. Osećao sam se kao super-heroj. Samo mi je falilo stilizovano OMNT na grudima, od „Onaj Mali Na Trotinetu“. E sad, to što sam bio mnogo sporiji od moje družine na biciklima, beše cena koju sam morao da platim, i to lagano, na rate. Ushićenost javnosti povodom pojave prvog trotineta u Gornjem Milanovcu, brzo je splasnula. Ja sam se, ipak, uporno držao svog dvotočkaša, te sam verovatno naučio da njime izvodim i neke prilično atraktivne vratolomije. Tako sam ga jednom prilikom i prepolovio, na ivičnjaku od kocke. Posle mi ga je neki majstor zavario, al’ nikad više nije bio tako lep, sa onim umetnutim šipkama i crvenim volanom. Ipak sam ga terao još neko vreme, dok se nismo zauvek rastali, ne sećam se kako. Posle su mi kupili neki bugarski bicikl, jer Đole u tom trenutku nije imao slovenačke na lageru, a ja bejah beskompromisno nestrpljiv. I to sam platio lagano i mučno, na odloženo, jer za nestandardni model koji su braća Bugari slavno sklepali nije bilo moguće nabaviti ni gume, a kamoli rezervne delove. Pronicljivom vlasniku gvožđare nije na pamet padalo da uvozi prateću opremu za svoje greške iz prošlosti.
Kasnije sam uzjahao i kvalitetnog slovenačkog ponija, potom se odraslo, pa se prešlo na renoe. Tako to valjda ide.
Ako me je vreme provedeno na crvenom trotinetu ičemu naučilo, to je bila činjenica, koja se, tokom zahuktalih godina koje su usledile, nebrojano puta potvrdila:
Ako hoćeš da se razlikuješ, to ume da zaboli.
Ako želiš da budeš drugačiji, to ume da bude teško.
Ako si namerio da budeš samo svoj, to ume da izazove razna iskušenja i brojna nelagodna preispitivanja.
Al’ je dobar osećaj, nek’ ide život!
Crveni trotinet bio je i ostao pravi izbor!
Autor teksta: Uroš Petrović. Izdato u dodatku za decu časopisa „Povelja“.