Владета Јеротић о емоционалном развоју: Због чега нека деца постају неуротични људи?

март 13 20:58 2017

Иако имају најбољу намеру, родитељи често имају погрешан приступ и греше у неким одлукама када је у питању васпитање деце. Где настаје проблем, објашњава наш истакнути неуропсихијатар и психотерапеут Владета Јеротић.

 

Већ је давно речено да је дете најнемоћније биће у природи. Да би што ближе означио сву слабост новорођеног детета, огромну зависност од афективног живота родитеља, њиховог интереса, страха, равнодушности.

У животињском свету овај период беспомоћности траје релативно кратко и све радње животињског пара родитеља, или само једног од њих, управљене су ка што бржем и успешнијем оспособљавању нејаког младунчета за самосталан живот.

Када се ова самосталност једном постигне, родитељи су испунили свој задатак и младунче одлази, милом или силом.

У људским заједницама такав процес још постоји само код тзв. примитивних народа (и то не свих) или у сиромашнијим слојевима становништва са бројном децом. Карактеристично је при томе да се код оваквих народа и у оваквом слоју становништва ређе виђају душевни поремећаји у развоју, о којима мислимо да говоримо.

1. Услови развоја

Код свих народа који настањују цивилизоване земље, све до оних у високоцивилизованим и културним друштвима, свеједно да ли је тренутно реч о друштвима са строгом патријархалном структуром породице или оном, у најновије време, прелазног типа, за које још не знамо чему ће одвести – развој детета протиче под знатно друкчијим условима, који не само што не јачају осећање сигурности и самосталности код детета већ га, напротив, коче и ометају.

Није при том битно да ли је реч о класичном типу породице са строгим, патријархалним оцем и слабом, потчињеном мајком, или о родитељима који, презаузети својим бригама и спољном ангажованошћу, препуштају васпитање деце неком другом одгајивачу или просто улици.

У оба случаја оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине.

Не заборавимо при том Адлерову тврдњу да свако дете не само што осећа своју инфериорност него је оно стварно и инфериорно у односу на свет одраслих који га окружује. Није чак битно да ли је неко дете физички дефектно или ружно, јер имамо низ примера да оваква деца и касније одрасли људи, правилним одгојем који је детету пружио материјала за самопотврђивање и признавање његове личности, уопште не пате од неког осећања инфериорности.

Обратно: доста је деце обдарене и интелигенцијом и физичким изгледом која због погрешног одгоја врло много пате од недостатка поверења у себе, плашљивости и стидљивости.

2. Сигурност и значај

Сада смо се већ приближили настанку неуроза. Неуротичар је човек који је у развоју свога осећајног живота спречен оштећењима која је доживео поступцима хладних, незаинтересованих, потцењивачких, у основи несигурних и неуротичних родитеља, или оних који замењују родитеље. Наравно, не само оваквих родитеља. Потреба човека да се осећа сигуран и значајан јача је и од сексуалног нагона. Ако је ова потреба рано фрустрирана, неће бити ништа чудновато ако се и сексуални нагон погрешно развије.

Развој оваквог детета, неумитном логиком свирепих збивања у његовој околини, за које родитељи често и нису криви, јер су и сами болесни, опредељен је, како Адлер каже, једним фиктивним циљем, чија је осовина неутољива потреба за признањем и важењем. Није при том битно да ли ће се овакав неуротичар развијати зачаурен у свој свет фантазија, дневних сањарења, удаљен од стварног живота страхом од понављања доживљених траума у детињству или ће покушати неумереном и увек лоше усмереном агресијом да се ослободи овог неподношљивог осећања несигурности и слабости.

Битно је у овоме неуротичном развоју то што је такав субјект увек окренут прошлости, уместо садашњости, јер су његове неиспуњене жеље за признавањем у прошлости, а не у садашњости. Увид у апсолутну не могућност да се прошлост поново доживи њему готово увек недостаје. Друга карактеристика неуротичара произлази из прве.

3. Слобода да човек буде свој

Услов за развој самосталне и зреле личности је у доживљеном и проживљеном осећању сигурности и признања у детињству. Ако тога није било, неуротичар ће непрестано касније тежити да добије признање од спољњег света, а не од самог себе.

Веће несреће за личност човека нема. Ако се неко непрестано труди да задобије милост и признање своје околине (овде, наравно, није реч о потреби нормалног човека за признањем своје стварне вредности), немајући поверење у самог себе, сви су услови да се развије у ропску и несамосталну личност од које ни друштво не може имати никакве користи.

Ако бисмо се на крају упитали за социолошке узроке пораста неуроза у савременом свету, онда свакако долазимо до проблема структуре друштва које формира и породицу од које зависи развој појединца у њој. Тоталитарни режими, с једне стране, којима и није циљ развијање самосталних личности, и анархична демократија, с друге, у којима беспоштедна конкурентска борба повећава страх и несигурност – плодно су земљиште на коме успева неуроза.

Само таква заједница и друштво који, по Фромовим речима, пружају појединцу најбоље шансе за развијање свих његових могућности, превазићи ће већ постигнуту човекову “слободу од” отварајући перспективе “слободи за” тј. слободи да човек буде свој, да буде продуктиван и потпуно пробуђен.

(Владета Јеротић, одломак из књиге “Човек и његов идентитет”)

Извор:  Yumama

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.