Сећате ли се портфолија? То је, знате, оно на папиру или онлајн, како желите, а где хвалите свој рад и прилажете исти. Наравно да вам у последње време на памет није пао, као ни гомила других ствари које неки од бројних правилника прописује да се треба написати. Иако сам, нарцис какав јесам, портфолио направио још пре него што је званично ступио на снагу, сада мислим исто што сам мислио и тада, са том разликом што сада имам потврду да сам био у праву. Законско обавезивање наставника да праве портфолио је неопевана глупост. Или опевана, како желите, али глупост, свеједно. Уместо обавезе, требало је да се понуди као могућност, што и јесте у много (просветно и у сваком другом смислу) развијенијим земљама од наше. Јер шта сад имамо? Законску обавезу коју (потписујем и левом и десном руком) не поштује пола српске просвете (у најбољем случају), јер не морају и јер неће трпети никакве санкције. Баш као што не трпе санкције ни они који немају нити сате екстерног стручног усавршавања, нити бодове интерног. Или беше обрнуто, али ко мари, јер и тако је небитно, пошто никакве сврхе немају ни једни ни други.
Јурцање за бодовима је свакако залудан посао, а писање портфолија бесмислен за оне људе који не виде корист од њега. У крајњој линији, зашто терати људе да промовишу свој рад, ако они то не желе? Не виде смисао, не мисле да је то битан део њиховог позива (истина, има битнијих којима се треба посветити) или напросто не одговара њиховом карактеру да похвално пишу о себи или да пишу о себи уопште. Портфолио напросто, по својој природи и треба да буде ствар избора. И да је понуђен као могућност, имали бисмо регуларну ситуацију – направио га је ко је хтео – и могли бисмо макар да се не претварамо да је све у реду и да сви поштују оно што су мудре главе тамо негде у просветним врховима осмислиле. 🙂
Прескочићу план стручног усавршавања, који је тек застрашујућа глупост, те ћу се пребацити на још једну тему која је у вези и са портфолиом и са сатима, те бодовима. А то је напредовање у струци. И ту сам се остварио, прошавши кроз силне перипетије, са фасциклом крцатом доказима за 18 (и словима осамнаест) ставки које уопште није једноставно постићи, па кроз чак три скупа, где су мишљење дали и наставници истог и сродних предмета и читаво Наставничко веће потом, те напокон и Савет родитеља. Наравно, са све директором. И онда су ми два пута били просветни саветници (први пут ненајављено и то је у реду, осим ако тај дан, рецимо, нисам болестан или сам завршио са часовима 🙂 )… Звање годи, не могу да кажем (тим пре што сам га први стекао у Београду), али не доноси ни већу плату, ни бодове уколико сте на листи за технолошке вишкове, иако у доброј мери потврђује квалитет рада. Сада чујем да је процедура за стицање звања обустављена јер се чека нови правилник (а Бог зна да нам је неопходан, јер стари има више рупа него текста (а текста има подоста)), но што каже моја другарица, не укидају се закони док се чекају нови, јер би онда криминалци лако могли да буду ослобођени, а директори неизабрани. Ипак, разумем и Школску управу наше престонице, јер колико сам начуо, имају људства ни колико школа у само једној општини, те послова и инспекцијских и такмичарских и организационих и завршних и свакаквих и веома верујем да им је звање тамо неког приградског наставника последња свирала. Са све рупом. И то је објективна потешкоћа коју нико није имао у виду када су се правила маестрално састављала.
Много таквих објективних потешкоћа постоји за велики број (под)законских одредби по разноразним правилницима и последица је да оне нити могу да се примењују, нити могу да се људски провере, нити да санкционишу, а о награђивању не вреди ни причати. Ако пренебрегнем приче да је свака од ових умотворина нечији лични пројекат, који доноси много више састављачу од онога коме је намењена, морам да закључим да ми имамо озбиљан гап у времену. У српској просвети ми не живимо садашњост, већ будућност. Праве се правила која ће можда некад у будућности некоме значити. Рецимо, ако портфолио заживи, наставници ће моћи да размењују искуства на још један, ефикасан начин, а и ко зна, можда ће бити битан за платне разреде… Важи.
Дакле, правимо законе као улагање у будућност. И хајде малко да се спустимо на земљу, јер ваљда је свима јасно да та будућност скоро закуцати на врата неће и да, за промену, будемо практични. Зар није боље направити законе који ће моћи да се примењују сада и овде у реалном времену и са реалним могућностима? То би обезбедило да неко, рецимо, од њих има и неке користи. На пример, комплетна просвета? А ако нам се та будућност задеси брже него што очекујем, што значи за неких десет година, увек могу да постоје у фиоци неотпаковани пакети закона спремни да их отворимо попут Пандорине кутије. Но, до тада, сигуран сам, има са-а-асвим довољно времена да се такви пакети направе натенане и доведу до такве перфекције да напросто измаме уздахе одушевљења просветарског народа када их једном имплементирамо (напокон да искористим и стручну реч, те оправдам свој надимак 🙂 ).
Надам се да ће баш таква судбина задесити нови Правилник о сталном стручном усавршавању и стицању звања – да буде писан за данас. У ствари, да будем искрен, не надам се, али бих волео. И да то буде први у низу правилника, те почетак једног новог погледа просветарског врха који није упрт тамо негде у даљину фиктивне будућности, већ у оно са чиме наставници раде (и са чиме се боре) сада. Јер ово што ми радимо сада, постаће наша будућност. Ко разуме, схватио је. 🙂
Извор: izperajednog.wordpress.com
Јурцање за бодовима је свакако залудан посао, а писање портфолија бесмислен за оне људе који не виде корист од њега. У крајњој линији, зашто терати људе да промовишу свој рад, ако они то не желе? Не виде смисао, не мисле да је то битан део њиховог позива (истина, има битнијих којима се треба посветити) или напросто не одговара њиховом карактеру да похвално пишу о себи или да пишу о себи уопште. Портфолио напросто, по својој природи и треба да буде ствар избора. И да је понуђен као могућност, имали бисмо регуларну ситуацију – направио га је ко је хтео – и могли бисмо макар да се не претварамо да је све у реду и да сви поштују оно што су мудре главе тамо негде у просветним врховима осмислиле. 🙂
Прескочићу план стручног усавршавања, који је тек застрашујућа глупост, те ћу се пребацити на још једну тему која је у вези и са портфолиом и са сатима, те бодовима. А то је напредовање у струци. И ту сам се остварио, прошавши кроз силне перипетије, са фасциклом крцатом доказима за 18 (и словима осамнаест) ставки које уопште није једноставно постићи, па кроз чак три скупа, где су мишљење дали и наставници истог и сродних предмета и читаво Наставничко веће потом, те напокон и Савет родитеља. Наравно, са све директором. И онда су ми два пута били просветни саветници (први пут ненајављено и то је у реду, осим ако тај дан, рецимо, нисам болестан или сам завршио са часовима 🙂 )… Звање годи, не могу да кажем (тим пре што сам га први стекао у Београду), али не доноси ни већу плату, ни бодове уколико сте на листи за технолошке вишкове, иако у доброј мери потврђује квалитет рада. Сада чујем да је процедура за стицање звања обустављена јер се чека нови правилник (а Бог зна да нам је неопходан, јер стари има више рупа него текста (а текста има подоста)), но што каже моја другарица, не укидају се закони док се чекају нови, јер би онда криминалци лако могли да буду ослобођени, а директори неизабрани. Ипак, разумем и Школску управу наше престонице, јер колико сам начуо, имају људства ни колико школа у само једној општини, те послова и инспекцијских и такмичарских и организационих и завршних и свакаквих и веома верујем да им је звање тамо неког приградског наставника последња свирала. Са све рупом. И то је објективна потешкоћа коју нико није имао у виду када су се правила маестрално састављала.
Много таквих објективних потешкоћа постоји за велики број (под)законских одредби по разноразним правилницима и последица је да оне нити могу да се примењују, нити могу да се људски провере, нити да санкционишу, а о награђивању не вреди ни причати. Ако пренебрегнем приче да је свака од ових умотворина нечији лични пројекат, који доноси много више састављачу од онога коме је намењена, морам да закључим да ми имамо озбиљан гап у времену. У српској просвети ми не живимо садашњост, већ будућност. Праве се правила која ће можда некад у будућности некоме значити. Рецимо, ако портфолио заживи, наставници ће моћи да размењују искуства на још један, ефикасан начин, а и ко зна, можда ће бити битан за платне разреде… Важи.
Дакле, правимо законе као улагање у будућност. И хајде малко да се спустимо на земљу, јер ваљда је свима јасно да та будућност скоро закуцати на врата неће и да, за промену, будемо практични. Зар није боље направити законе који ће моћи да се примењују сада и овде у реалном времену и са реалним могућностима? То би обезбедило да неко, рецимо, од њих има и неке користи. На пример, комплетна просвета? А ако нам се та будућност задеси брже него што очекујем, што значи за неких десет година, увек могу да постоје у фиоци неотпаковани пакети закона спремни да их отворимо попут Пандорине кутије. Но, до тада, сигуран сам, има са-а-асвим довољно времена да се такви пакети направе натенане и доведу до такве перфекције да напросто измаме уздахе одушевљења просветарског народа када их једном имплементирамо (напокон да искористим и стручну реч, те оправдам свој надимак 🙂 ).
Надам се да ће баш таква судбина задесити нови Правилник о сталном стручном усавршавању и стицању звања – да буде писан за данас. У ствари, да будем искрен, не надам се, али бих волео. И да то буде први у низу правилника, те почетак једног новог погледа просветарског врха који није упрт тамо негде у даљину фиктивне будућности, већ у оно са чиме наставници раде (и са чиме се боре) сада. Јер ово што ми радимо сада, постаће наша будућност. Ко разуме, схватио је. 🙂
Извор: izperajednog.wordpress.com