Зашто је нашој деци досадно у школи, нестрпљива су, нервозна и немају праве пријатеље?

јун 07 21:32 2016

Ја сам радни терапеут са 10 година искуства у раду са децом, родитељима и наставницима. Порука из наслова је потпуно тачна – наша деца су све лошија и лошија у многим аспектима. Исту причу чујем од сваког наставника са којим разговарам. Већ дуже време траје пропадање друштвеног, емоционалног и академског функционисања деце, као и нагли пораст потешкоћа у учењу и других дијагноза.

nervozno dete

Данашња деца долазе у школу емотивно недоступна за учење и постоје многи фактори у овом нашем модерном начину живота који доприносе овоме. Као што знамо, мозак је флексибилан. Окружење може учинити мозак „јачим“ или „слабијим“. Искрено верујем, да уз све наше најбоље намере, мозак наше деце напредује у погрешном правцу. Ево зашто…

Прочитајте и Ранко Рајовић: Период пре школе је јако важан

  1. Технологија

Технологија постаје бесплатан сервис за чување деце… Али плаћање вас чека иза угла, а валута је ваше дете.

У поређењу са виртуелном реалношћу, свакодневни живот је досадан. Када деца стигну у школске учионице, тамо их чекају људски гласови и реалне визуелне стимулације за разлику од графичких експлозија и специјалних ефеката које су навикли да виде на екранима. Након много сати проведених у виртуелној стварности, обрада информација у учионици постаје све тежи изазов за нашу децу, јер њихов мозак се навикао на висок ниво стимулације који пружају видео игре. Немогућност да обраде ниже нивое стимулације, какви се добијају у школи, оставља децу неснађеним у академским изазовима. Технологија нас такође искључује емоционално од наше деце и наших породица. Родитељска емоционална доступност је главна храна за мозак детета. На жалост, ми постепено лишавамо нашу децу ове хранљиве материје, најважније од свих.

  1. Деца добијају све што пожеле, буквално истог момента

„Ја сам гладан!“ У секунди се заустављате на првој брзој храни. „Ја сам жедан!“ У реду, ево киоска. „Мени је досадно!“ Нема бриге, ту је телефон. Могућност да се одложи задовољство је један од кључних фактора будућег успеха и осећања среће. Ми заиста имамо најбоље намере и желимо да наша деца буду срећна, и чинимо их срећним у датом моменту, али они постају дугорочно несрећни. Одлагање задовољства значи могућност функционисања под стресом. Нажалост, наша деца постају постепено све мање оспособљена да се носе са стресом који на крају постаје огромна препрека за њихов успех у животу.

Немогућност да се одложи задовољство се често види у учионицама, центрима, ресторанима и продавницама играчака у тренутку када дете чује „Не“, јер родитељи нису научили своје дете на такав одговор.

  1. Деца владају светом

„Мој син не воли поврће“, „Она не воли да иде у кревет рано“, „Он не доручкује“, „Она не воли играчке, али она је јако добра са Ајпадом“, „Он се облачи како он жели“, „Она је превише лења да једе сама“… То је оно што сам чула од родитеља. Од када деца диктирају како родитељи треба да се понашају? Ако их пустите да сами одлучују, све што ће они урадити је да једу шпагете, кроасане, гледају телевизију, играју се на својим таблетима и никада не иду на спавање. Зашто им онда дајемо да раде шта год пожеле а притом знамо да то није добро за њих? Без правилне исхране и квалитетног ноћног сна, наша деца долазе у школу раздражљива, анксиозна, и ослабљене пажње. Поред тога, шаљемо им и погрешну поруку. Они уче да могу да раде шта год пожеле. Концепт „оно што је потребно урадити“ је одсутан. На жалост, да би се постигли одређени циљеви у животу, оно што је потребно урадити често се не поклапа с оним што желимо да радимо. На пример, ако дете жели да буде добар студент, оно мора да учи. Ако жели да буде успешан фудбалер, оно мора напорно да вежба сваки дан. Наша деца знају врло добро шта желе, али им је веома тешко да ураде оно што је неопходно за постизање тог циља. То доводи до недостижних циљева и оставља децу разочарану.

Прочитајте и Страх од школе

  1. Забава, забава и само забава

Направили смо вештачки забаван свет за нашу децу. Не постоје досадни тренуци. У тренутку када се дете смири, ми поново крећемо са забавом јер у супротном осећамо да се не радимо своју родитељску дужност. Живимо у два одвојена света. Они имају своје забавни свет а ми имамо свој напорни свет. Зашто нам деца не помажу у кухињи или око веша? Зашто не покупе своје играчке? Ово су основни монотони послови који тренирају мозак да буде функционалан и они су неопходни да би дете могло касније да учи у школи. Када дођу у школу, и почне време за учење, њима то постаје превише тешко. Њихов мозак је обучен само за бескрајну забаву а не за досадан рад.

  1. Ограничене социјалне итеракције

Ми смо сви превише заузети, тако да дајемо нашој деци дигиталне геџете да би и они били „заузети као и ми“. Деца која се играју напољу, у неструктурираним природним срединама уче и социјалне вештине. На жалост, технологија је заменила играње напољу. Исто тако, технологија је учинила да и родитељи буду мање доступни за друштвену интеракцију са својом децом. Очигледно, деца су пала у други план… Геџети који нам чувају децу нису оспособљени за развој социјалних вештина. Сетите се да већина успешних људи има развијене управо социјалне вештине. Ово је приоритет!

Мозак је као мишић који можемо дресирати изнова и изнова. Ако желите да ваше дете вози бицикл морате га томе научити. Ако желите да ваше дете буде у стању да сачека, морате га научити стрпљењу. Ако желите да ваше дете научи да се дружи, мора развити социјалне вештине. Исто важи и за све остале вештине. Нема разлике!

Читајући горе наведене проблеме, немојте пасти у очај ако препознате себе и своје дете. Можете променити ствари и никад није касно. Ваше дете може постати успешно на друштвеном, емотивном и академском плану. Ево како то да учините:

1. Ограничите употребу технологије и уместо тога се емотивно повежите с дететом

Изненадите их цвећем, насмејте се, голицајте их, оставите им емотивну поруку у ранац или под јастук, изненадите их изласком за ручак, плешите заједно, пузите заједно, туците се јастуцима… Идите на породичну вечеру, играјте друштвене игре, возите бицикл, прошетајте увече…

Прочитајте и Мањак концентрације код деце: Савети за боље и лакше памћење

2. Тренирајте одлагање задовољства

Нека чекају! У реду је да им буде досадно – то је први корак ка креативности

  • Постепено повећавајте време чекања између „желим” и „добијам”
  • Избегавајте коришћење технологије у аутомобилима и ресторанима, а уместо тога научите их да чекају.
  • Ограничите константно грицкање грицкалица

3. Не плашите се да поставите границе

Немојте се плашити да поставите границе. Деци су потребна ограничења за срећан и здрав раст!

  • Направите распоред. Нека се зна кад је време оброка, време спавања, време за игрице
  • Размислите о томе шта је добро за њих а не шта је оно што желе, односно не желе. Они ће вам за то захвалити касније у животу. Родитељство је тежак посао. Морате бити креативни како бисте их навели да ураде оно што је добро за њих, јер је то углавном супротно од онога што они желе.
  • Деца морају имати доручак и јести квалитетну храну. Они морају да проводе време на отвореном и спавају довољно како би у школи били концентрисани и способни за учење.
  • Претворите ствари које им се не допадају у емпативно стимулишуће игре

4. Научите своје дете да обавља монотоне послове од најранијег доба јер је то темељ за његову будућу радну способност.

Овде спадају активности као што су слагање веша, поспремање играчака, распакивање намирница, постављање стола за ручак, намештање кревета…

И овде важи правило да будете креативни. Нека њихов мозак повезује ове послове са нечим позитивним.

Прочитајте и Развијење пажње, концентрације и психомоторике кроз игру …

5. Учење социјалних вештина

Научите их да враћају оно што узму, да деле, да побеђују и губе, да пристају на компромисе, да дају комплименте другима и да користе „молим и хвала“.

Из мог искуства као радног терапеута, деца се промене оног тренутка кад родитељ промени своју свест о родитељству. Помозите својој деци да успеју у животу кроз овакав начин понашања, и ојачајте њихов разум и осећајност – што пре то боље!

Приредила: Андријана Максимовић

Извор: Victoria Prooday

напишите коментар

14 коментара

  1. јун 08, 15:28 #2 Brankica

    Bravo svaka čast sve je istina

    Одговорите на овај коментар
  2. јун 08, 18:24 #3 Vesna

    Sa svime se slazem sto ste napisali osim u jednom. Socijalni zivot??? Pa na svakom cosku se cuje ovo dete nestalo ono dete nestalo!!!.. Objasnite mi kako ja moje dete da pustim na ulicu da se soijalno razvija a da ja nisam istom tom detetu iza ledja. Ne moze da odrasta kao sto sam ja odrastala jer je drustveni zivot van kuce bez moje prisutnosti vrlo opasan. I vise puta sam rekla da ja nemam dete vec kucnog ljubimca (na zalost) ali ako hocu da se druzi sa nekim ja moram da vodim i stojim pored ili namecem drugare jer sa njihovim roditeljima imam komunikaciju. A mozda bi moje dete bas neku drugu decu odabralo i bilo srecnije ali jednostavno danasnji zivot nije isto ko pre 35god… na zalost. Resenje?!

    Одговорите на овај коментар
    • јун 08, 23:00 Jelena Popovic

      Moj sin od 9 godina je nedavno odbio da ide sam do skole udaljene 200m, jer mu je drugarica rekla da crveni kombi parkiran u komsiluku kidnapuje decu. Bio je stvarno uplasen. Onda dam mu ja rekla da je jedini slucaj kidnapovanja za koji ja znam bila otmica Breninog sina, pre jedno 20 godina, i da je to jefna teta koja je bogata i slavna. Ko izmislja, zaboga, te price za plasenje male dece? Roditelji koji podsvesno ne zele da dozvole svojo deci da ikada sazru i osamostale se? Psiha je cudo. Ja nisam cula ni za jedan realan slucaj kidnapovanja, sve su to rekla-kazala price sredovecnih komsinica. Volela bih da dobijem vas odgovor, naucite me nesto, molim vas, ako sam u zabludi

      Одговорите на овај коментар
      • јун 20, 23:35 Goca

        Na žalost, pofeionalno sam u tom delu našeg života i ne mogu da verujem da ne znate koliko je dece oteto ili pokušano. Najveći deo te dece pripada romskoj populaciji i retko to prijavljuju. MORAMO DECU OPREZNO UČITI DA PRIHVATAJU POZIVE NEPOZNATIH LJUDI DA UĐU U KOLA, DA UZMU SLATKIŠE, DA NE NASEDAJU NA PRIČU DA ONI PRIJATELJI TATAE ILI MAME I DA ĆE DA ODVEZU KUĆI I SLIČNO. posle otmice Breninog sina bilo je mnogo slučajeva,
        Deca seotimaju, da bi prosila u Italiji i nekoj drugoj zemlji i slično. OPREZ NIJE NA ODMET.

        Одговорите на овај коментар
        • јун 29, 19:04 Marijana

          Oteto od strane nepoznatog pocinioca ili roditelja koji nije dobio starateljstvo posle razvoda? Prvo je toliko retko da bude senzacija u svim novinama, pa imamo utisak da se desava cesce nego jednom u 20 godina. Pustite decu napolje, pustite ih da sami idu u skolu, u prodavnicu, na Adu. Ako ih pustite, mozda ce se desiti nesto lose, ako ih ne pustite lose se desi sasvim sigurno.

          Одговорите на овај коментар
          • септембар 08, 09:49 Ana

            Ne slazem se sa Vama imam dete od 7.5 godina letos smo se vracale kuci pesice u ulici mirnoj blizu nase kuce pola 12 nepodnosljiva vrucina moje dete trckara 10-15 metara ispred mene odjednom biciklista ocigledno bolesnik skrece s kolovoza i staje pred nju ne registrujuci da je moje dete, Na sebi je imao kamerice na kacketu i veliki foto aparat oko vrata, Obratio joj se na sledeci nacin, Zdravo jel ima ovde negde apoteka gde se prodaje jogurt. Znas ja cuvam dete Novaka Djokovica i sve moram da probam pre jel bi volela ti da ga upoznas. Moje dete ga gleda nema ona pojma ko je Novak Djpkovic a prisla sam zagrlila dete i rekla mu gospodine jogurt se kupuje u maksiju zamislite da je dete bilo samo covek nije normalan ima oko 60 godina i garant je pedofil.

  3. јун 09, 13:46 #4 Aleksandra

    Ovo bi trebalo da se deli pri upisu dece u skolu i na pocetku svake skolske godine kao podsetnik. Roditelji zaboravljaju

    Одговорите на овај коментар
  4. јун 20, 13:34 #5 Biljana

    Deci je dosadno u školi jer je u školi dosadnk.
    Odakle su podaci da su deci sve potrebne odmah zadovoljene u odnosu na.”stara dobra vrmena”? Nudite li neku statistiku?
    Nudite li neku statistiku sa su deca lošija nego u “starim dobrim vremenima”? Imate li za to neke statistike?
    Statistike govore vas suprotno, da postoji manje droge i manje nasilja nego “nekada”, a više empatije.
    Takođe postoje statistike da su deca najmanje uz roditelje sada u istoriji čovečanstva. Institucionalizovana, sa kompetitivnim, neralnim programima koji nemaju veze sa razvojnim stadijuma dece i njihovim sposobnostima i potrebama.

    Одговорите на овај коментар
  5. јун 27, 10:53 #6 Petar Jokić

    U školi nema dosade, sve je cirkus
    Dolazim na čas srpskog jezika u šestom razredu: Učenik zvani Palačinjak, digao noge na susedni stol i peva, ostatak odeljenja se tiho smeulji. Zapisujem čas i kažem: – Kneževiću, jesi li završio? – Nisam, kaže on, i nastavi da repuje. Ostali učenici se naglas smeju. Šta da radim? Zabranjeno mi je da ga isteram sa časa, a čas ne mogu da održim. Odem ljutito po Palačinkovog razrednog starešinu. Dođe razredni. Knežević spusti noge i ućuti. Ode razredni, a Palačinjak ponovo digne noge i peva: Ja kažem: Kneževiću, nije ovo čas muzičkog vaspitaja. On se šeretski nasmeje i nastavlja da repuje. Odeljenje se zabavlja. U tom trenutku setih se scene od pre pola veka. Bili smo četvrti razred niže gimazije. Na času francuskog jezika neko je nešto zucnuo. Namrgođena, ružna i stroga nastavnica je rekla: – Zorane, izađi napolje! – Zašto, ja nisaam ništa rekao!? – Izađi, ti, il odoh ja. Zoran je bio uporan. Nastavnica je otišla sa časa. Sutradan su nas, po običaju, postrojili ispered ulaznih vrata škole. Pročitana je naredba po kojoj je Zoran izbačen iz škole, a taj i taj su kažnjeni pred isključenje. Sad ćete vi meni reći: a demokratija, a ljudska prava. Jok! Pre neku godinu platio sam dva puta kaznu za nevezan pojas u automobilu od 5.000 dinara, sad se vezujem u dvorištu.

    Одговорите на овај коментар
  6. септембар 09, 09:46 #7 Zoran

    Recimo da je sve ovo tacno, samo recimo. Ali prebacivati sve na roditelje, bez da se zapitamo o skolstvu, je u najmanju ruku neozbiljno. Skolstvn takodje treba pratiti sve promjene umjesto sto je zaglavjeno u srednjem vijeku. Pogledajte malo sta rade u Finskoj, pa ce te steci sliku u kojem vijeku je nase skolstvo.

    Одговорите на овај коментар
  7. октобар 11, 17:09 #8 Mirna ☺

    Odličan tekst, radim u jednoj dečijoj igraonici i svaki dan se susrećem sa decom kojoj je svaka igra, koja ne uključuje x-box, dosadna, koja hoće sve i hoće odmah, kafa su žedni a konobar momentalno ne ostavi sve i doda mu sok biva oštro iskritikovan od strane roditelja tog deteta, dete je gladno i roditelj mu odmah trpa hranu u usta i pušta ga među decu koja skaču, ne razmišljajući da se dete može zagrcnuti, ostatke hrane bacaju gde god stignu, flomasterima šaraju zidove i nameštaj lokala, mama gleda jer on to baš voli i nijejoj jasno zašto neko opomijenje neno deta…primera je milion a ave je gore i gore 😯

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.