Живим у Чикагу, у Америци. Као мајка, завидим сваком ђаку у Србији данас

септембар 05 20:36 2018

Данас је недеља, други септембар. Да сам у Србији, да сам дете, сутра бих кренула у школу. Узела бих ранац, мама би спаковала ужину или оставила новац да купим сендвич, и пешке би лагано, са другарима кренула пут школе.


Стварност је за мене потпуно другачија. Одрасла сам, радим, имам дете које неће ићи само у школу јер је опасно децу пустити без надзора на улицу, које неће јести ужину коју ја спремим јер је забрањено доносити храну од куће због остале деце која су на све и свашта алергична, а пријатељи овде не постоје. Сутра се у школу ионако не иде, неки је празник, можда сам и чула који, не желим да памтим, не занима ме.

Живим у Чикагу, у Америци. Три пута покушавам да напишем следећу реченицу. Прва је гласила: ‘Јако сам срећна што сам овде’. Обрисала сам је. Друга је гласила: ‘Срећна сам што сам овде’. Обрисала сам је. Трећа, истинита гласи: Задовољна сам што имам пара, кола, кров над главом и посао. А прва реченица би била истинита да сам у Србији и да ми је оно неко давно срећно време које вам помињу маме и тате и баке и деке.

Не можемо да променимо прошлост ни будућност, али можемо садашњост јер она припада само и искључиво нама.

Као мајка, завидим сваком ђаку у Србији данас. Ви ћете сутра у српску школу, где ће вам предавања држати српски професори, по српском програму. Бесплатно. Даће вам 110% себе. И школа и професори и план и програм. А ви то нећете знати да цените. Јер не знате да се свака школа у Америци плаћа. Бескорисна, са лошим предавачима и још горим књигама и програмом. Плаћа се и то дебело. Јер овде школе не служе да нешто научите, него да вас заглупе, претворе у послушног грађанина који не размишља својом главом. Овде је размишљање својом главом луксуз. Знам то јер сам се и у Србији бавила образовањем а и бавим се сада овде у Чикагу.

Ви ћете спавати на часовима, бежати са њих и причати наоколо како је знање које добијате од професора бескорисно и застарело. Долазићете у Америку да перете судове, будете спасици на базену или бебиситерке. И слушаћете савете перача судова, спасионца на базену и бебиситерки како је Америка обећана земља у којој се одлично живи и без факултета и знања и како и просјак може да се обогати. Не знам никог ко се без школе овде обогатио и то богатство задржао. Ако вам је циљ да будете америчке слуге, онда игноришите ово што пишем и наставите да спавате или да гледате у мобилни телефон.

Мислите сада: ‘Груба је и безобразна, шта она зна?!? Шта ли умишља?!?’ Ја, пријатељи моји, нисам прала судове, ни чувала туђу децу. Знање које имам сам уновчила у Америци. И то не знање које сам стекла овде, већ то ‘бескорисно, застарело’ знање из Србије које су ми пренели српски наставници и професори. И тога се поносим. Кад ме неко пита одакле сам и где сам све то научила, могу да подигнуте главе кажем: ‘Из Србије сам, и тамо сам се школовала!’ Америчкој деци често причам о нашим школама и учитељима, о њиховој стручности и пожртвовању. Америка ту каска за нама барем један век!

Ако се до сада нисте успавали, желим да вам поручим: Учите, и видимо се у Америци. Да седнемо негде на кафу, ми инжењери, лекари и професори и да нас Амери служе! Никако не желим да буде обрнуто.

Милена Шовић

  Categories:
  1. септембар 06, 01:12 #1 Danica Paunovic

    Bravo Milena,
    svaka recenica pogadja srz.

    Nazalost kasno uvidimo koliko dobrih stvari jos uvek ima u Srbiji…

    Одговорите на овај коментар
  2. септембар 06, 08:02 #2 Avangard

    Odavno ste otisli, sada je i u Srbiji slicno. Skole su izgubile i smisao i svrhu. Nema vise ni obrazovanja i ni vaspitanja. Ko ima mamu i tatu, odlicno prolazi, moze da se bahati kao mu drago. Tako je i sa nastavnicima, ima dobrih ali su retki. Sticem utisak da nam skole sluze da sto vise zaglupe decu!

    Одговорите на овај коментар
  3. септембар 06, 09:42 #3 Dubravka

    Cenim mnoge aspekte našeg obrazovanja, ali čini mi se da Vi idealizujete. Kada ste hiljadama kilometara daleko, sve izgleda drugačije. Na žalost, ni u Srbiji se u školi deca ne “podstiču da misle svojom glavom”. I ne daju ni blizu svi nastavnici 110% od sebe jer su preokupirani preživljavanjem, a njihova profesija je nedovoljno cenjena. I programi se nepotrebno preopterećeni činjenicama koje treba samo memorisati. I mnogi roditelji plaćaju deci dopunske časove još od osnovne škole. A “davno, srećno vreme” je ostalo u prošlosti, nema ga nigde, jednako ni u SAD, kao ni u Srbiji. Želim Vam da što pre “promenite sadašnjost” I vratite se. Jer je strašno živeti u zemlji koju do te mere ne volite, gde “nema prijatelja” i gde vas ne interesuje čak ni koji je danas praznik. Ja sam ubeđena (na osnovu sopstvenog iskustva) da u svakoj zemlji, ako govorite dobro jezik, ako ste zainteresovani da upoznate ljude i volite da se družite, možete naći prijatelje. Imala sam sreću da upoznam divne Amerikance, Šveđane, Ruse, Francuze….. Na kraju krajeva, u SAD živi ogroman broj naših ljudi pa među njima sigurno možete naći prijatelje. Živela sam dugo van zemlje, jako dobro razumem nostalgiju, ali ako se ode, čovek mora maksimalno da se trudi da upozna novu zemlju, običaje, mentalitet i da izvuče najbolje od toga što ta zemlja može da mu pruži, umesto da traži ono što je ostavio. Pozdrav I srećan početak nove školske godine!

    Одговорите на овај коментар
  4. септембар 06, 15:54 #4 Vanja Djacic

    Postovana
    Ako je sve tatom toliko lose kako vi pricate
    Izvolite se vratiti u obećanu zemlju Srbiju da radite u prosveti za 400e
    A mlade nemojte onda zvati da emigriraju kao vi vec da ostanu i zajedno sa vama grade lepsu i bolju buducnost u svojoj zemlji
    Pozdrav
    Prosvetni radnik

    Одговорите на овај коментар
  5. септембар 06, 17:19 #5 Sr-bi-ja!

    To naprosto nije istina.
    To je samo vaš neki subjektivni, plačkasti utisak.

    Одговорите на овај коментар
  6. септембар 06, 19:13 #6 Senka 011

    Nije u redu da tako pricate o drzavi koja vam je dala uhlebljenje i omogucila vam lagodan zivot . Ako vam sve tamo smeta, vratite se u Srbiju. I ja zivim negde u inostranstvu, vise nego pristojno zaradjujem i iz postovanja prema ovoj zemlji necu pricati nista lose. Naravno da nije idealno, ali je bolje od Srbije.

    Одговорите на овај коментар
  7. септембар 06, 23:15 #7 Mića

    Biće da vam je taj nedostatak prijatelja malo poremetio pogled na stvari.

    Neistina je da se državna osnovna škola u Americi “plaća debelo”, besplatna je kao i u Srbiji. Kvalitet iste je diskutabilan ali je laž da se u Americi “svaka škola plaća”. I u Srbiji se privatne škole plaćaju, i to “debelo”.

    Drugo, ako je obrazovanje u Srbiji tako sjajno a u Americi tako kriminalno loše, kako to da Amerikanci vladaju svetom (barem trenutno) a u Srbiji to sjajno obrazovano stanovništvo nije u stanju da napravi običan autoput nego dovodimo Kineze.

    Одговорите на овај коментар
  8. септембар 07, 11:13 #8 Dijana

    Zivim u Americi vec 14 godina, iz BiH sam, udata za Srbina. Moje dijete krenulo u skolu u Washington DC prije tri dana drugi razred. Svaki dan mu pakujem hranu u skolu, ne hoda do skole doduse i to i meni nedostaje ali osim toga se ne slazem ni sa jednim aspektom zivota opisanim u ovom clanku. I ja radim kao profesor na lokalnom koledzu ovdje. Zvanje profesora sam stekla u poslijeratnom Istocnom Sarajevu na fakultetu na kom je vecina profesora dolazilo iz Srbije svako mjesec dana na po par dana da nam ispredaju nesto sto je trebalo da se predaje svaki dan. Iskreno sramota me reci koliko sam malo naucila. Znanje svoje tek sam unaprijedila na Master studijama u ovoj zemlji. Opet zavisi sve na kakvom fakultetu zavrsite studije a ja sam bez ikog u ovoj zemlji, bez para uspjela da upadnem na prestizan Univerzitet i da dobijem mjesto asistenta jer sam poslala par pisama na prave adrese i obratila se ljudima ovdje koji su bili voljni da pomognu bez ikakvih zadnjih namjera, bez ikakve stele i poznanstava bez kojih na Balkanu nista ne mozes! Cinjenica je da ovdje kakav ces zivot imati zavisi od toga u kakvoj oblasti zivite. Chicago je jedan od najopasnijih gradova za zivot u Americi i ima jako mnogo siromasnog naroda, sto siguno utice i na sistem obrazovanja. Mi nismo bogati, ni blizu toga, ali ovdje ljudi koji to zele mogu da nadju nacina da zive u oblasti koja ima bolje skole i koja je sigurna. Mi zivimo u gradu u kome su skole fenomenalne, u kome zivi ljudi sa svih strana svijeta, imamo predivne komsije koje ce u svaka doba da mi pokupe sina sa autobuske stanice poslije skole, pricuvaju ga dok ja ne stignem kuci sa posla, ljudi koji su tri mjeseca nakon sto sam rodila drugo dijete donosili mi skuvanu hranu i ostavljali pred vrata da ja mogu da se skoncentrisem na bebu, odvodili mi starijeg sina i zabavljalo ga do pred spavanje da bi bila sama sa bebom. Moram i da napomenem da muz i ja nismo kupili kucu u Americi, ne, mi iznajmljujemo stancic koji nam je sasvim dovoljan za normalnog zivota. Mi ne patimo od toga da se pohvalimo u Bosni i Srbiji kako imamo kucu u Americi. Meni je bitnije da zivimo u sigurnom podrucju sa dobrim skolama okruzeni divnim prijateljima i da moja djeca imaju pristup svim kulturnim desavanjima koje ovo mjesto moze da ponud, nego da kupujemo kucu negdje u predgradju gdje su skole katastrofa, ne mozes pustiti djete do parka i slicno. Mi smo presrecni tu gdje jesmo, nedostaje porodica i prijatelji iz Bih i Srbije i njih nista i niko ne moze zamjeniti, ali dolaze u posjetu, idemo u posjetu svako 2-3 godine, svaki dan ih djeca vide na Skype bar malo, a kad god odemo podsjetimo se zasto smo pobjegli glavom bez obzira od tamo i koliko smo srecni sto smo tu gdje jesmo. Pokusavamo da pomognemo koliko god mozemo kome god mozemo. Na nasem kaucu je prespavalo ljudi sa nasih prostora ne zna im se broj a muz je nasao posao pa bar 100 nasih ljudi bez imalo pretjerivanja. Mozda smo zbog toga i srecni i imamo prijatelje…. a da se vratim samo na jos jednu stvar koja je spomenuta u clanku na koji odgovaram, mene bas niko za mojih mnogobrojnih godina skolovanja nije ucio da mislim svojom glavom, da kriticki razmisljam i pisem sastave koji reflektuju taj kriticki stav, al ja sam dijete rata pa mozda je tu taj propust se desio. Ja sam tek ovdje naucila to da radim i na taj nacin predajem svojim studentima. A moje dijete pored toga sto nauci u skoli nauci i kuci od roditelja jer njegovi roditelji su sebi za cilj zacrtali da sto vise vremena provode sa njim a ne da jure novac i kupuju kuce, avione, kamione. Ja predajem svako prijepodne i kuci sam do 3 sata tako da svako poslijepodne i svaki vikend sam sa djecom. Muz isto, svaki momenat gleda da je kuci sa porodicom. Dali bi vise mogli raditi i vise zaraditi, da, sigurno, ali mi zaradjujemo taman onoliko koliko nam treba za normalnog zivota, al djeca rastu uz nas i mi ih odgajamo. Nasa djeca tecno pricaju srpski, provode vrijeme napolju sa drugarima svaki dan, igraju sport, idu na predstave, u muzeje, na farme, festivale…. dakle sve zavisi od perspektive i sta sebi zacrtate kao cilj u ovoj zemlji. Smatram tj tvrdim da u ovoj zemlji mozes sve sto pozelis!

    Одговорите на овај коментар
  9. септембар 19, 22:42 #9 Laki

    Ovakve gluposti može da piše samo neko ko je završio školu u Srbiji pa se odselio da živi u Ameriku …

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.