Ja juče nisam dobila buket cveća

9 marta, 2021

Nisam. Ni parfem. Ni luksuznu večeru. Ma ni karanfil.

Juče sam ustala zabrinuta, neraspoložena. Bez volje da preguram dan. I nije mi to bio prvi put. Otkako sam postala mama, moj strah za sopstveni život (pored straha za decu) porastao je nekoliko desetina puta. Ne zbog mene same, to zna svaka mama. Zbog onih kojima sam ceo njihov svet. Kojima trebam.

Foto: Canva

Sačekala me je kafa, kao i svakog jutra. Deca koja se sporo bude i još sporije spremaju za vrtić i muž koji pokušava da ih dovede u red.

Sedim, gledam u jednu tačku i ispijam kafu dok im on čisti cipele i pokušava da objasni da ni danas neće moći da ponesu igračke u vrtić. Postavlja im doručak, požuruje ih, oblači, odvodi ih u vrtić, kao i svakog jutra.

Kad sam ustala, primetila sam da je u trenerci, umesto u odelu, spreman za posao. Ali danas mi to nije bilo važno. Danas čekam rezultate. Rezultate za koje je doktor rekao da je uveren da će biti dobri. Ali ja sam danima paralisana čekanjem. I svakog dana je sve teže.

Kad su otišli, ustala sam da namestim krevete i radim bilo šta osim da gledam na sat do tih 15 časova kada mi je zakazana kontrola i tumačenje rezultata. Još sedam sati. Sedam dugih sati.

Vratio se brzo i rekao: “Neću ići danas na posao. Iako znam sigurno da si dobro i da to nije ništa. Radiću od kuće, pa idemo zajedno na kontrolu.” Deo dana je radio, ali između sastanaka smo pričali. Na glas sam rekla sve svoje strahove, stoti put tih dana, a on je tačno znao kad treba da se nasmeje, kad da moj strah okrene na šalu, a kad da ozbiljno pokuša da me vrati u stvarnost. Stvarnost u kojoj sve govori da mi zaista – nije ništa. Ali paralisana strahom, to nisam mogla da vidim.

U 14:45 smo bili ispred ordinacije. Na papiru na ulaznim vratima lepo piše – Radno vreme ponedeljkom od 17 do 20 časova. Moj termin greškom je zakazan u 15. Odlazimo po decu u vrtić i šetamo da nam prođe vreme do 17 sati.

Stižemo kod doktora i sestre se ljubazno izvinjavaju zbog greške, ali meni to nije važno. Pitam odmah za rezultate. “Izvinite, još nisu stigli. Zvaćemo laboratoriju.” Dolazi i doktor koji proverava ranu, kaže da je sve u redu i dodaje: “Vidim da ste zabrinuti. To što sam izvadio, uveren sam da je benigno. Da niste tako uplašeni, ne bih ni slao na analizu. Biće sve u redu.”

Veliki teret mi pada sa srca, izlazim iz ordinacije i vraćam se u auto gde me njih troje nestrpljivo čekaju.

“Kaže doktor da je uveren da je sve u redu, iako rezultati nisu stigli.”

“Rekao sam ti. Deco, šta vam se jede?”

“Ćevapiiii!”

“Ok, idemo na ćevape.” – kaže on, okreće se prema meni i dodaje: “Srećan 8. mart, ljubavi. Izvini, ni cvet ti nisam kupio.”

“Ne treba cvet. Imam sve što mi treba.”

M. A.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama