„Не познајем ниједног наставника коме у уговору пише да мора да васпитава децу, то је обавеза родитеља“

април 9, 2019

Пре годину дана написала сам текст који бих могла назвати „Поправни из живота“ у ком се осврћем на све оно што сам у школи научила и колико ми је то користило у животу.

Споменула сам да сам била вуковац који данас не зна разломке и да ме не занима регенерација кишне глисте јер у 39-ој махом учим да регенеришем себе кад ме пола нестане.

Навела сам да сматрам да је минимум пола градива улудо и да би било много боље да се деца у школама уче вештинама које ће им користити за живот, неким практичним знањима и пре свега здравим вредностима.

Поводом тог текста, једна наставница осетила је потребу да у коментару напише, цитирам „Не познајем ниједног наставника коме у уговору пише да мора да васпитава децу, то је обавеза родитеља“.

Мислим да је тиме поентирала, несвесно, све оно што сам и желела да поручим текстом.

Када имате такве наставнике и учитеље који одлазе у школу незаинтересовани да уз „обавезно градиво“ од деце направе и добре људе, вредне, маштовите, отвореног срца и ума, жељне знања, јер „уговором нису у обавези да то раде“ онда имате образовање против кога сам дигла глас.

Имате образовање које деци преносе људи незаинтересовани да од њих „направе“ нешто више од преплашене деце која кући напамет уче лекцију, коју ће онда да такстативно изрецитују да би добили похвалу и петицу, јер ако не добију петицу свет ће се срушити.

А неће се срушити.

Сматрам да је врло важно, посебно што деца силне године проведу у школским клупама, да наставник поседује минимум ентузијазма, ширине, да га није напустила воља, самлео систем, директор или надобудни родитељ. Да је пре свега педагог. Што признајем, није тако лако.

Свима нам је јасно да се дете васпитава код куће, да је то обавеза родитеља и да није „уговорна обавеза наставника“, али постоји нешто што не мора да стоји у уговору, нека етика, жеља, нека свест о томе да образовање није само испуњавање норме и оцењивање.

Учитељи су некад, уз лекаре и попове били најцењени у друштву, јер су имали велики утицај на децу.

Добар наставник је онај који кроз сваку лекцију из књиге провуче још три важне лекције из живота. Који ослушкује дете и разговара са њим када види да нешто није у реду. Који се труди да у мале главе уметне још нешто осим разломака, географских ширина и дужина, геометријских облика и климе Аустралије.

А пре свега, неко ко верује у ту децу.

Да ли „уговором нисам у обавези да васпитавам дете, то раде родитељи“ значи да наставник треба да затвори очи када деца вређају сиромашног друга у подераним панталонама, јер није их он тако васпитао?

Зар је систем заиста самлео жељу појединих наставника и учитеља да од деце, уз родитеље, праве добре мале људе?

Много тога је у нашим животима постало „уговорно обавезно“. Тако је лакше. Не морамо много да се дајемо изван уговорних параграфа.

И то се прелива. На све сфере. Та потребе да себе дамо (или заштитимо) само онолико колико се уговором од нас очекује.

Доктори се држе норме, реци шта имаш у 15 минута па уступи место следећем. Ако нисам твој избарани лекар, умри, брига ме за заклетву.

Шта ме брига што си оперисала дојку, каже предузетник радници, дуго си на боловању, у уговору стоји да ћеш… имам десет способнијих који чекају посао.

Нико више не жели да да ни мрву себе ако то није регулисано уговором и додатно плаћено. Нико не жели да било шта схвата и мења и разуме, ако се уговором то од њега не очекује.

Чувамо се, треба дочекати очуван старе дане.

Поједини родитељи с друге стране улећу клизећи наставницима, јер „најбоље знају какво је њихово дете“, бусају се, брецају, прете.

Директор неретко улеће и наставницима и родитељима јер „углед школе је најважнији“, као и заташкавње немилих догађаја. „Само су се играли“.

Деца све виде, и схватају да су „презаштићени неким прописима“, па то користе.

И тако долазимо на почетак приче која се зове „Поправни из живота“ и закључка да нам деца из апсурдног образовног система излазе прилично потрошена, неретко истарумирана, ненаучена најважнијим лекцијама, често затвореног ума и пре свега „нахушкана“ да је учење само због посла, никако због сопственог раста.

Коментар да је срамотно што један вуковац не зна разломке (јер тако сам навела) и да је то највећи проблем нашег друштва, открива сву буквалност и површност којој смо склони. То је она опасна буквалност због које не смеш да карикираш, већ мораш да се сведеш на површну особу.

Друштво је пуно површних особа које се гурају у прве редове из којих најгрлатији вичу „Ако си вуковац, мораш да знаш разломке! Јер као таква си већа пошаст од политике, од ријалитија, од болесних наслова у новинама којима су претходили болесни догађаји!“

Не морам да знам разломке. Али морам да знам како се бива добар човек. Упоран. Племенит. Солидаран. Способан за живот, у ком ми знање разломака може помоћи рецимо колико и стечена диплома.

Жалосно је што смо свој боравак овде свели искључиво на удовољавање сопственим потребама, неретко заборављајући да највише растемо, сазнајемо о себи и свету када пружимо оно што од нас нико није очекивао, посебно оно што „није уговором дефинисано“.

Аутор: Јована Кешански

Извор: Луфтика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "„Не познајем ниједног наставника коме у уговору пише да мора да васпитава децу, то је обавеза родитеља“

  1. неко са стране каже:

    Респект !

  2. Diana Jevtić каже:

    BRAVO, BRAVO, BRAVO!!!
    Bravo za članak od prve do posljednje riječi.
    I ja sam nekada, prije nesretnog rata, radila u prosvjeti. Po osam odjeljenja, u svakom po četrdeset i više učenika…Ali sam nastojala da od razreda napravim zdrav kolektiv. I uspijevala sam u tome! Danas, dvadeset pet godina kasnije, moji tadašnji đaci kontaktiraju sa mnom i ja sam zaista ponosna zbog činjenice da su izrasli u divne, plemenite ljude.
    Usput, mada to nije baš mnogo bitno, naš rad je vaspitni, pa tek onda obrazovni. Ako se u međuvremenu i tu nije dogodila promjena…

  3. Peđa каже:

    Svaka čast za tekst!!!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама