Полазак у први разред најстресније преживљавају родитељи који први пут имају првака. Док се првачићи не узбуђују много због новина које их очекују, родитељи су пуни питања, дилема, брига и страхова. Бранка Тишма, психолог у Основној школи „Лазар Саватић“ у Земуну, одговара на 10 најчешћих родитељских питања.
Мора ли да зна да чита и пише?
Апсолутно не. Школа уосталом и служи да би се деца уз помоћ стручне особе описменила. Код нас деца полазе у школу са шест и по или седам година, што је прави узраст за учење вештина као што су писање и читање.
Да ли и колико треба да му помажем?
Родитељи не треба превише да се мешају у дечје школске обавезе и да уместо њих раде домаће задатке. Не треба ни да им пакују ствари за школу. Довољно је да им неколико пута покажу како да према распореду часова спакују књиге и прибор да би они то касније радили сами.
Дете коме се превише помаже тешко ће се осамосталити и стећи радне навике. Зато га пустите да само пише домаћи, а ви евентуално, када заврши, преконтролишите да ли је добро решило задатке. Ако има грешака, немојте одмах да их исправљате, већ пустите њега да трага за исправним решењем.
Како да му усадим радне навике?
Заједно с дететом направите план активности који мора да се поштује. Навикните га да, када дође из школе, прво треба да се мало одмори, једе и онда крене да учи и пише домаће задатке. Биће му од велике помоћи ако се навикне да учи и решава домаће задатке сваког дана у исто време. Осим што треба да има устаљено време за учење, мора да има и место у кући где ће увек учити. Најбоље је да то буде његов радни сто, али ако немате услова да му га обезбедите, заједно изаберите неки кутак у кући који ће служити за учење. Веома је важно и да схвати како школске обавезе треба да му буду на првом месту. Родитељи треба да знају да ђак првак не може учити више од пола сата без паузе и зато, ако за то време не може да заврши све обавезе, неопходно је да направи паузу од сат-два.
Да ли да склоним његове играчке?
Полазак у школу не значи да је време игре прошло јер игра је дечја насушна потреба и никако не представља губљење времена. Кроз игру с вршњацима дете се социјализује, учи правила понашања, а кроз играње с играчкама облике, вежба моторику, развија креативност. Због свега тога дете треба да настави да се игра, а поласком у школу мења се само то што прво мора да заврши домаће задатке, па тек онда да се игра. Зато играчке не треба склањати. Једино треба убацити неке нове дидактичке – што више коцкица и слагалица, лопте и лутке задржати, дечацима не бранити да се друже с аутомобилчићима.
На шта све да га упишем?
Овде је најбитније наћи праву меру. Као што није добро да дете нема никакве ваннаставне активности, тако не ваља ни када их родитељи уписују на све и свашта, па деца не могу све да постигну и вечито су уморна. Првих неколико месеци, док се не навикну на нову средину, прваке је најбоље и не уписивати на ваннаставне активности. Када се привикну на школу и учење, сходно интересовањима детета треба одабрати неки спорт или неку другу секцију, али највише две. Сат-два недељно додатних активности за њих сасвим су довољни.
Треба ли да га водим у школу?
Првог дана обавезно. Било би лепо да породица нечим свечаним, ручком или већ нечим по свом избору, обележи тај дан. И следећих неколико дана родитељи или неко од одраслих укућана могу дете одвести до школе, али не треба практиковати увођење у учионицу, већ само до улаза у школу. Касније, ако школа није баш далеко, можда је довољно отпратити их до пола пута. У сваком случају, треба ослушкивати дете и проценити када је спремно да иде само.
Шта ако уопште није спремно за школу?
Ово би пре могло да се сврста у неоправдан родитељски страх него у могућност која је реална јер то се заиста ретко дешава. Уосталом, деца су већ при упису прошла неке тестове, а сада се и кроз припрему у обдаништима оспособљавају за хватање у коштац са школским обавезама.
Ако се баш и примети да дете теже савладава градиво, родитељ не треба да се осећа сам у том проблему и увек може да се обрати учитељу, психологу и педагогу како би се детету помогло.
Шта ако буде лош ђак?
Сваки родитељ жели да његово дете буде добар ђак, али немају сва деца исте способности и могућности нити жељу да уче. У сваком случају не треба се унапред плашити од тога да ће дете бити лош ђак. Уместо да страхују, родитељи треба да, сходно својим могућностима, обезбеде деци услове за учење, помогну им да стекну радне навике и да прате како напредују у школи. Тако ће им најбоље помоћи. Релативно је и шта значи то „лош ђак“. За неке родитеље то је чак све што је мање од одличног или врло доброг успеха. Родитељи, међутим, не смеју своје амбиције да остварују преко деце и да од њих траже више него што су она у стању да постигну.
Да ли ће се уклопити у нову средину?
Нека деца се уклапају лакше, нека теже. Да бисте знали како се ваше дете привикава, разговарајте с њим, питајте га с ким седи, зна ли како му се зову другари из разреда, да ли на одморима остаје у учионици или излази с децом напоље. Из одговора на ова питања сазнаћете доста о томе како ваше дете проводи време у школи, да ли је само или већ има своје друштво. Уколико процените да привикавање иде тешко, добро је да поразговарате и с учитељем. Они имају искуства у раду с децом и помоћи ће вам да откријете зашто адаптација иде тешко и шта да урадите да детету олакшате.
Шта ако га буду тукла деца?
Ту су родитељи нарочито осетљиви, што је и разумљиво јер деца у школи треба да буду безбедна. Треба им објаснити да у том случају треба да се обрате учитељу, дежурном наставнику, школском полицајцу ако га школа има или било коме од одраслих особа које раде у школи. А када дођу кући, да испричају родитељима шта се десило. Родитељи у таквим ситуацијама треба да буду присебни, да покушају да што реалније сагледају ситуацију, не реагују исхитрено и не деле сами правду, што се неретко дешава. Они најпре треба да се обрате учитељу који ће, ако процени да је потребно, у решавање конфликта укључити и школског психолога и педагога.
Извор: blic.rs