Разговор с децом може бити једноставан. Они имају мишљење о свему и приче о свачему. Свет виде у потпуно другом светлу и могу цело поподне да проведу постављајући питања.
Но понекад је јако тешко пронаћи праве речи за разговор с децом. Кад одлучујете како реаговати на цртеж на зиду, или у бици с бескрајним „зашто не могу“ или како бисте једноставно одржали здрав однос с децом која не воле причати, није баш једноставно пронаћи праве речи.
У изазовним ситуацијама наша фрустрација и/или умор надвију се над нас замагљујући било какву смислену реченичну структуру коју бисмо могли саставити. Притисак је ту, треба да користимо „своје речи“, али све што успемо истиснути је примитивни звук, нешто између режања и гласног уздаха.
Открила сам да је у тим изазовним тренутцима за нас родитеље добро да имамо неколико познатих и делотворних изјава у рукаву. Речи које смо пажљиво изабрали пре него што смо се нашли у ситуацији без контроле над нашим умом.
Ове су мени најдраже:
1. „Истовремено…“
Употреба речи „али“ може закомпликовати већ напети разговор. Често се сматра негацијом свега што долази пре ње па тако може збунити и повредити онога коме је упућена. Изјава „Волим те, али…“ или „Жао ми је, али…“ испадне као „Волим те, али не довољно.“ Или „Жао ми је, али баш и није.“
Уместо ње, користите печ „истовремено“. Ова реч потврђује и оно испред и оно иза ње као једнако вредно.
„Волим те. Истовремено, не могу ти дозволити да повређујеш друге.“
„Жао ми је што си узнемирен/а. Истовремено, бежање од мене није сигурно.“
2. „Потребан си ми да…/Треба да…“
Један од већих позива на борбу моћи догоди се кад наш захтев звучи као да има више опција.
Обично кажемо нешто попут „Јеси ли спреман/спремна за ручак?“ или „Како би било да те обучемо?“ или „Хоћеш да покупиш своје играчке?“ Ти изрази су одлични АКО стварно мислимо да дамо могућност избора.
Кад им не дајемо, морамо бити одређенији. „Молим те, доћи да ручаш.“ „Молим те, треба да се обучеш.“ „Молим те, треба да покупити своје играчке.“
3. „Видим…“
„Видим двоје деце која желе исту играчку…“ „Видим да си врло узнемирен/а…“ Износећи своје виђење када наиђете на проблем помаже да не звучите оптужујуће или да не износите претпоставке. То свима помаже да остану отворени за решавање проблема јер крећете из позиције разумевања уместо оптуживања.
Једноставно крените с изношењем онога што видите без оптуживања. Након тога позовите дете да се укључи у разговор и допуни ваше изјаве.
4. “Реци ми…“
Слично као и под 3, кључно код овог израза је да се не износе претпоставке. Ако покушавате да схватите шта се догађа у расправи између пријатеља или сте знатижељи шта цртају или граде коцкама, боље је питати дете што се догађа него претпостављати.
„Реци ми нешто о својој слици…“ је боље од „Какав диван медвед!“ (Нарочито кад је медвед у ствари пас.) „Реци ми шта се догодило…“ је делотворније од „Не могу да верујем да си је ударио!“ (Нарочито кад је ударању претходило два сата подбадања.)
5. „Волим да гледам…“
Ово је одличан израз који треба да имате у припреми за проактивну изградњу односа сваки дан. (Исплати се сваки пут кад се догоде тешки тренуци.) Овај израз научила сам од своје пријатељице и од тада сам га употребила небројено много пута.
Кад им дате до знања да их гледате и уживате у њима, доприносите изградњи њихове самосвесности. Понекад је оно најбоље што можемо да урадимо како бисмо мотивисали добро понашање и изградили добре односе једноставно приметити добро понашање које се већ догађа.
„Волим да гледам како се играш са својом браћом.“ „Волим да слушам како свираш клавир.“ „Волим да гледам како градиш коцкама.“ Ово је једноставан израз који детету даје до знања да га примећујемо док нас истовремено подсећа да успоримо како бисмо приметили ствари око нас.
6. „Шта ти мислиш да би ти могао/могла да урадиш…“
Као искусним решавачима проблема изазов нам је да не улетимо сваки пут и решимо сваки проблем. Важно је да деци пружимо прилику и вежбамо с њима решавање проблема.
„Шта ти мислиш да би ти могао/могла да урадиш како би се твоја сестра боље осећала?“ „Шта ти мислиш да би ти могао/могла да урадиш како би се помирио/помирила с пријатељем?“ „Што ти мислиш да би ти могао/могла да урадиш како би сви дошли на ред?“
Приметићете да деца овим нису само позвана да смисле решење већ и да донесу одлуку. „Шта ТИ мислиш да би ТИ могао/могла да урадиш…“
7. „Како могу да ти помогнем…“
Често је очигледно да је деци потребна наша помоћ, али желимо да будемо сигурни да помажемо, а не да спашавамо ситуацију. Желимо да им пружимо помоћ без да им одузмемо њихову одговорност.
„Како могу да ти помогнем с овом разбијеном чашом?“ „Како могу да ти помогнем у чишћењу твоје собе?“ „Како могу да ти помогнем да боље разумеш задатак?“
8. „Оно што знам је…“
Постоје тренуци кад нам деца кажу нешто што ЗНАМО да није истина. Но кад им кажемо „То је лаж!“ обично се повуку или заузму одбрамбени став.
Било да је у питању лагање, измишљање или потпуни неспоразум, можемо избећи расправу или претерану реакцију смирено износећи чињенице које су нам познате.
„Оно што знам је да су на тањиру била четири кекса кад сам отишла.“ „Оно што знам је да се играчке не крећу саме од себе.“ „Оно што знам је да Јеленина мама није била код куће данас.“
9. „Помози ми да разумем…“
Позивајући дете да вам помогне да разумете је мање оптужујуће од „објасни“. Даје им до знања да не разумете, али ЖЕЛИТЕ разумети.
„Помози ми да разумем како је ово доспело овде.“ „Помози ми да разумем шта се догодило.“
10. „Жао ми је…“
Нису деца увек они који греше у тешким ситуацијама. Понекад су наши недостаци права прилика за учење. Кад се извинимо за наше грешке, показујемо им како се правилно извињавати, али их истовремено учимо и да сви грешимо.
Кад чују да признајемо и извињавамо се, уче да и они то могу да ураде. И додатно, када поправљамо наше односе, оснажујемо их.
11. „Хвала…“
Уз тешке ситуације, треба да приметимо и оне добре. (Чак и добре тренутке стварно тешког дана.) Баш као што ми желимо да знамо да се наш свакодневни рад цени, тако и деца желе да знају да су њихова настојања примећена.
„Хвала што си спаковао/спаковала свој ручак данас.“ „Хвала што тако добро слушаш.“ „Хвала што си помогао/помогла сестри.“ Чак и „Хвала што си испунио/испунила све своје обавезе. Знам да си желео/желела прво да урадишнеке друге ствари. (Неизречено: јер си то испланирао/испланирала.) Ценим што си то урадио/урадила иако је било тешко.“
12. „Волим те…“
Уз све речи које тражимо, ове две би требало једноставно и често користити. Из наших речи и дела деца би требало да знају да их, без обзира на то шта се догађа, УВЕК волимо. Кроз све што сам читала и учила о дечјем развоју открила сам да се понављају две истине:
- Учење и развој догађају се у контексту међуљудских односа.
- Здрави међуљудски односи – нарочито унутар породице – граде се на безусловној љубави.
Пре, теком и након најизазовнијих ситуација с нашом децом, морамо их уверити да су увек сигурни и вољени, без обзира на све.
Љубав је компензација за све родитељске грешке. Чак и кад не можемо да пронађемо праве речи или те речи не звуче како би требало. Кад оне долазе из љубави и кад је та љубав константно јасно изражена, с временом нађемо заједнички језик.
Извор: notjustcute.com