У нашем друштву још увек превладава став да се дете неће развити у особу која се може уклопити у друштво ако не предузмемо одређене васпитне активности, ако не подучимо дете добром понашању кажњавањем и награђивањем. То је тачно, али не на начин како то иначе замишљамо. Друштво још не познаје до краја унутрашњу мотивацију доброг понашања деце и не разуме природне процесе који дете чине таквим. Због недостатка тих увида и недовољне повезаности с природним инстинктима који би развили такав однос с дететом, применили смо методе за постизање пожељног понашања из света одраслих. Притом заборављамо да деца функционишу другачије и да те методе, које додуше дају резултате, имају разорне последице на процес сазревања.
Због тога је незрелост досегла пандемијске размере.
Импулсивност, ставови или-или, тешкоће с прихватањем промена, неодговорност, радикализам, перфекционизам, недостатак унутрашњег осећаја сопствене вредности и потреба за компензацијом материјалним… То су симптоми и последице недовршених процеса сазревања у детету, с којима се проживи живот без свести да смо могли бити другачији. Већина тих карактеристика последица је уобичајених васпитних метода које родитељи примјењују по инерцији, не схватајући коју цену због тога плаћају и они и дете. Добра је вест да већина родитеља који су имали прилику да се упознају с чињеницама и инуитивнијим приступом који пропагира развојна психологија лако и брзо препозна исправност тих увида и даље инстинктивно мења однос према деци, па онда ти исти родитељи сведоче о знатном побољшању односа и позитивним променама у детету.
Природно сазревање деце
Питање не би требало да буде како постићи пожељно и добро понашање деце те коју методу и технику за то применити. (Чињеница је да данас постоји безброј делотворних метода за постизање жељеног понашања.) Право је питање како поставити захтев или наредбу детету и променити му понашање, а да то не успори или омете развој његове особности и психичко и емоционално сазревање. Нажалост, већина књига и едукативних програма превиђа тај део и оријентисана је искључиво на методе које доводе до жељеног понашања детета. Примена тих метода васпитања има и нуспојаве; и као што је законом прописано навођење нуспојава, које увек постоје, на свим лековима и додацима прехрани, тако би и уз савете о примени споменутих васпитних метода требало навести последице и нуспојаве примене тих мера на детету. Онда би родитељи имали потпуну информацију и прилику да одлуче да ли желе да предложене методе користе или не.
Уобичајене методе васпитања можемо поделити на:
- методе засноване на буђењу аларма, тј. страха код детета (претње, подизање гласа, викање, застрашивање детета батинама, казне, ултиматуми…);
- методе засноване на страху од одвајања (масовно препоручивани time-out који подразумева одвајање детета, изолацију и слање у другу просторију или ћошак, повлачење љубави као казна, ћутање и игнорисање, посрамљивање…);
- методе засноване на последицама, нпр. кажњавању за непожељно понашање, тј. дисциплинској мери за понашање које нам се не свиђа, ускраћивању онога за шта је дете емоционално везано или укидању повластица које су му важне. Овде треба разликовати последице и мере које сваки родитељ мора да спроводи како би заштитио дете: ако се игра опасним предметима, морамо га удаљити или му их одузети, али ако му одузмемо омиљену играчку јер се понашало непожељно, то је погрешна дисциплинска мера о којој говоримо. Део данашњих стручњака, едукованих по бихевиоралном концепту, и даље подржава ову методу као најмање инвазивну и добру алтернативу много драстичнијим методама. Када је својевремено уведена у теорију и праксу, још нису биле познате нуспојаве с којима би се данас свако ко ради с децом морао упознати.
Аутор: Томислав Куљиш