U našem društvu još uvek prevladava stav da se dete neće razviti u osobu koja se može uklopiti u društvo ako ne preduzmemo određene vaspitne aktivnosti, ako ne podučimo dete dobrom ponašanju kažnjavanjem i nagrađivanjem. To je tačno, ali ne na način kako to inače zamišljamo. Društvo još ne poznaje do kraja unutrašnju motivaciju dobrog ponašanja dece i ne razume prirodne procese koji dete čine takvim. Zbog nedostatka tih uvida i nedovoljne povezanosti s prirodnim instinktima koji bi razvili takav odnos s detetom, primenili smo metode za postizanje poželjnog ponašanja iz sveta odraslih. Pritom zaboravljamo da deca funkcionišu drugačije i da te metode, koje doduše daju rezultate, imaju razorne posledice na proces sazrevanja.
Zbog toga je nezrelost dosegla pandemijske razmere.
Impulsivnost, stavovi ili-ili, teškoće s prihvatanjem promena, neodgovornost, radikalizam, perfekcionizam, nedostatak unutrašnjeg osećaja sopstvene vrednosti i potreba za kompenzacijom materijalnim… To su simptomi i posledice nedovršenih procesa sazrevanja u detetu, s kojima se proživi život bez svesti da smo mogli biti drugačiji. Većina tih karakteristika posledica je uobičajenih vaspitnih metoda koje roditelji primjenjuju po inerciji, ne shvatajući koju cenu zbog toga plaćaju i oni i dete. Dobra je vest da većina roditelja koji su imali priliku da se upoznaju s činjenicama i inuitivnijim pristupom koji propagira razvojna psihologija lako i brzo prepozna ispravnost tih uvida i dalje instinktivno menja odnos prema deci, pa onda ti isti roditelji svedoče o znatnom poboljšanju odnosa i pozitivnim promenama u detetu.
Prirodno sazrevanje dece
Pitanje ne bi trebalo da bude kako postići poželjno i dobro ponašanje dece te koju metodu i tehniku za to primeniti. (Činjenica je da danas postoji bezbroj delotvornih metoda za postizanje željenog ponašanja.) Pravo je pitanje kako postaviti zahtev ili naredbu detetu i promeniti mu ponašanje, a da to ne uspori ili omete razvoj njegove osobnosti i psihičko i emocionalno sazrevanje. Nažalost, većina knjiga i edukativnih programa previđa taj deo i orijentisana je isključivo na metode koje dovode do željenog ponašanja deteta. Primena tih metoda vaspitanja ima i nuspojave; i kao što je zakonom propisano navođenje nuspojava, koje uvek postoje, na svim lekovima i dodacima prehrani, tako bi i uz savete o primeni spomenutih vaspitnih metoda trebalo navesti posledice i nuspojave primene tih mera na detetu. Onda bi roditelji imali potpunu informaciju i priliku da odluče da li žele da predložene metode koriste ili ne.
Uobičajene metode vaspitanja možemo podeliti na:
- metode zasnovane na buđenju alarma, tj. straha kod deteta (pretnje, podizanje glasa, vikanje, zastrašivanje deteta batinama, kazne, ultimatumi…);
- metode zasnovane na strahu od odvajanja (masovno preporučivani time-out koji podrazumeva odvajanje deteta, izolaciju i slanje u drugu prostoriju ili ćošak, povlačenje ljubavi kao kazna, ćutanje i ignorisanje, posramljivanje…);
- metode zasnovane na posledicama, npr. kažnjavanju za nepoželjno ponašanje, tj. disciplinskoj meri za ponašanje koje nam se ne sviđa, uskraćivanju onoga za šta je dete emocionalno vezano ili ukidanju povlastica koje su mu važne. Ovde treba razlikovati posledice i mere koje svaki roditelj mora da sprovodi kako bi zaštitio dete: ako se igra opasnim predmetima, moramo ga udaljiti ili mu ih oduzeti, ali ako mu oduzmemo omiljenu igračku jer se ponašalo nepoželjno, to je pogrešna disciplinska mera o kojoj govorimo. Deo današnjih stručnjaka, edukovanih po bihevioralnom konceptu, i dalje podržava ovu metodu kao najmanje invazivnu i dobru alternativu mnogo drastičnijim metodama. Kada je svojevremeno uvedena u teoriju i praksu, još nisu bile poznate nuspojave s kojima bi se danas svako ko radi s decom morao upoznati.
Autor: Tomislav Kuljiš