Имати лењу маму и није тако лоше. Ето три разлога за то:
Деца лењих мама су самосталнија. Какве то везе има, питате? Па, на пример, како је мој син научио да се изува и обува? Тако што ми се није дало вечно клечати и да то радим ја, па сам радије петсто пута објаснила и пустила га да проба сам. Кад је жедан, а ја радим нешто друго, ја му не носим воде. Зна где стоји бокал, зна где је флашица. Наравно да му додам чашу воде ако сам у кухињи, али не пада ми на памет да устанем с кауча да би га послуживала.
Деца лењих мама су спретнија. Размислите мало. Ако сте стално трчали за њима док су били мали, све су шансе да сте успели да их спречите да се провлаче, завлаче и пењу свуда. Лења мама, која је за то време седела на клупи и само посматрала што се догађа, вероватно то није успела. Резултат? Дете је спретније.
Деца лењих мама више помажу по кући. Моје дете помаже да се испразни судо-машина, ставља чист веш у ормар, усисава, скупља играчке… Није да сам баш толико лења, али знам да је то најбоље за моје дете. Мислите да се нисам плашила да ће пасти кад јако потрчи? Јесам, али сам издржала, због њега. И успело је! Моје дете је самостално, разборито и сналажљиво, а ја сам се нисам превише трошила.
Ето. Размислите мало о томе кад се следећи пут будете осећале криве јер сте направиле нешто што би се могло описати као лењост.