Детету није потребна „пожртвована“ мама. Детету је потребна срећна мама пуна љубави

16 јуна, 2020

Ето зато мислим на себе, на своје расположење и здравље. Волим себе да бих имала снаге да волим своје најближе и да им будем од користи.

а формирање мојих васпитних назора утицај су извршиле две жене. Обе су имале мало преко педесет, обе су имале мужеве, децу, унучад, и обе су радиле са мном у једној буџетској образовној установи – тиме се сличност између њих завршавала. А кључна разлика била је у односу тих двеју жена према себи.

Једна од њих (назваћу је Тамара Петровна) била је узузетно пожртвована особа. Баш тако је с поносом себе називала. „Опет жртвујем своје време због процеса образовања“ – громогласно је објавила у зборници, приставши да замени колегиницу која се разболела. Она пак никад није ишла на боловање: кад се не осећа добро, више је волела да то прегура на ногама „остајући на висини борбеног задатка“. Сваки час је Тамара Петровна демонстративно пила лекове, које је сама себи прописивала, јер није имала кад да иде по лекарима. И сви смо, наравно, чули за њен подвиг: како је једном после операције изашла из болнице да би одржала испит. Она је увек била максимално оптерећена, чак и преко норме, па су се њени „сувишни“ часови морали водити на неког другог. Тако много је радила искључиво због деце коју „треба лепо обезбедити“. Крилатица „за децу само најбоље!“ није само била њена лична парола него и њен стил живота. Какве год околности биле, на првом месту се удовољавало потребама њене деце (захтеви су, како и сами схватате, непрекидно расли), док се сама Тамара Петровна хранила и одевала аскетски и, дакако, није себи дозвољавала да троши на разоноду и остале „глупости“.

Друга жена (нека буде Татјана Павловна) по свом начину живота била је сушта супротност Тамари Петровној. Гледала је да буде минимално оптерећена распоредом. Кад устреба, умела је да буде „безобразна“ и оде на боловање чак и током испитног рока.

Позивајући се на слабо здравље, била је у стању да усред школске године узме неплаћено одсуство да би отишла у неки санаторијум, чиме је код Тамаре Петровне изазивала идеолошку мржњу.

Повремено бих се у трпезарији задесила или с једном или с другом, или пак истовремено са обема…

Тамара Петровна је била веома, веома причљива. Жалила се на здравље, на хроничан умор, на незахвалну децу, која јој сада свако вече уваљују унучад, те јој не дају да се одмори после напорног радног дана, а због њих и ради… Интонација свега изговореног јасно је показивала да је улога жртве омиљена улогаТамаре Петровне. И да за ту улогу очекује овације.

Татјана Павловна, напротив, била је спокојна, осмехивала се и више слушала него што је говорила. Понекад је препричавала нешто смешно о унуцима.

Једном је Тамари Петровној поставила наивно питање:

– Зашто не одете на испитивање ако имате честе главобоље?

На то је Тамара Петровна планула.

– Да вам кажем нешто, драга моја. Ви ако уопште неког волите – волите само себе. За вас су ваше личне потребе изнад свега. Ви идете на испитивања, санаторијуме, неплаћено… А ја немам кад да мислим на себе! Имам посао, и децу, и унуке, и цела кућа стоји на мени! Мени су на првом месту моји најближи! И на другом месту су ми такође они!

Татјана Павловна је направила паузу и, сталожено мешајући кашичицом чај, казала:

– Ја такође мислим на најближе… Шта ће им, мислим се, болесна, уморна, живчана бабетина што стално кукуће и тражи захвалност? Не! Њима је потребна спокојна, здрава мајка и бака, пуна снаге, способна да их подржи и да им помогне. Ето зато мислим на себе, на своје расположење и здравље. Волим себе да бих имала снаге да волим своје најближе и да им будем од користи.

У то време сам тек маштала о томе да постанем мајка, али сам већ волела своју нерођену децу и знала да ће све обавезно бити „за децу само најбоље“. Али после овог дијалога схватила сам да се „најбоље“ не односи на материјална добра. То је однос, то је расположење и то је наше лично осећање. Детету није потребна „пожртвована“ мама. Детету је потребна срећна мама пуна љубави.

То даље не значи да мама треба да прекрижи себе или свој посао. Неке маме морају много да раде да би биле срећне. И није питање у броју радних сати у недељи, него пре у мотивацији. Кад деца порасту, за њих су подједнако лоша оба полазишта: „Цео живот сам радила за вас!“ и „Због вас сам одустала од каријере!“ Још горе су варијанте: „Због вас се нисам удала! Нисам хтела да вам доводим очуха у кућу!“, „Због вас сам цео живот живела с мужем кога нисам волела, трпела његове испаде само да бисте расли у потпуној породици!“ Пожртвованост ове врсте најчешће је пребацивање одговорности на децу због свог промашеног живота. И како након тога живети са сазнањем да је мама била несрећна… због сопственог детета?

И кад би ствар била само у моралном страдању! Погледајте до каквих све сценарија може доћи.

ПРВИ: Лична срећа се приноси мами као жртва, као што је ономад она учинила. Вероватно су вам познати случајеви када син самохране мајке не може да среди свој лични живот и не жени се отприлике до четрдесете (у најбољем случају). И кад би то бар био његов свестан избор! Авај, сваки пут кад се спремао за љубавни састанак (и у двадесетим, и у тридесетим) мама је имала „напад“.

ДРУГИ: Мајчина пожртвованост прихвата се као образац и, када дођу на ред сопствена деца, следи се њен пример у свему, то јест жртвује се ради своје деце.

ТРЕЋИ: Удаљавање од маме да би се што ређе слушала њена прекоревања за незахвалност; ограђивање од наметнутог осећања кривице. Овде је проблем у томе што је, када дођеш до закључка да се неко због тебе жртвовао, врло тешко ослободити се наметнутог осећања кривице.

ЧЕТВРТИ је најповољнији, али се ретко одиграва: када порасте, дете ипак постаје срећно (рад на себи, психотерапија, књиге, ментори) па чак и више од тога – може да и маму учини малчице срећнијом. Али боље је да буде другачије: лакше ће срећна мама научити дете да буде срећно, јер деца не уче толико из речи колико из личног примера.
Зарад среће своје деце – пронађите свој рецепт за срећу. Жртвовање и избезумљујући умор су беспотребни. Не заборавите да поведете рачуна о себи.

Одломак из књиге „Самостално дете или како да постанете „ЛЕЊА“ МАМА“, Ана Бикова, Службени гласник, 2019.

Извор: Детињарије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама