32 tradicionalne i savremene igre za svako dete pedagoga Ljubice Sikimić

22 septembra, 2020

Ljubica Sikimić, pedagog, pisac za decu i neumorni sakupljač dečjih igara, dugo je od dece i odraslih širom Srbije zapisivala i tako od zaborava sačuvala mnogo starih i novih dečjih igara. Zbirka 32 igre za svako dete, koja je nedavno objavljena u izdanju Kreativnog centra, predstavlja mali doprinos velikoj građi do sada sakupljenih tradicionalnih dečjih igara našeg naroda. Ona čini dokument o bogatom i raznovrsnom narodnom stvaranju ranijih generacija i prilog je riznici naše narodne kulture.

Izdanje 32 igre za svako dete sadrži ilustrovane karte sa zanimljivim tradicionalnim i savremenim igrama namenjenim deci predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Ova zbirka može biti veoma korisna i vaspitačima, učiteljima i animatorima u radu s decom.

Autorka Ljubica Sikimić smatra da igre omogućavaju najbolje druženje, da blagotvorno deluju na razvoj osećanja i zbližavanje s drugima i donose dobro raspoloženje. Igre omogućavaju detetu da u brojnim pokušajima razvija svoju težnju da bude bolje i uspešnije i da se ne miri s neuspehom u izvršavanju zadataka.

Gospođo Sikimić, recite nam nešto više o vašem novom izdanju 32 igre za svako dete. Kako ste došli na ideju, kako je izdanje koncipirano i kome je namenjeno?

– Novo izdanje 32 igre za svako dete namenjeno je deci predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Rađeno je u formi karata – za svaku igru po jedna karta.

Svaka karta u slici i reči daje uputstva za praktičnu primenu igre (skoro sve su za otvoren prostor), kako deci školskog uzrasta da ih sama koriste, tako i odraslima (roditeljima i vaspitačima) da ih na posredan način prenesu predškolskoj deci. Dobra slika i privlačan dizajn pomoći će da igre sa karata čitaju i predškolci.

Neke od ponuđenih igara sa karata nosiće sa sobom i roditelji koji svoju decu vikendom vode na izlete van grada.

U probnoj primeni ovih igara na kartama pokazalo se da je stručni tim Kreativnog centra napravio dobar izbor igara, jer je dobio sve pohvale dece iz jednog beogradskog vrtića.

Roditeljima danas nije jednostavno da odrede u kojoj meri treba da budu uključeni u igru svoje dece. S jedne strane stručnjaci im govore da je stimulacija ključna za razvoj dece, a s druge da deci treba da bude dosadno da bi razvijala kreativnost. Kako pronaći sredinu?

Deci u igri nikada nije dosadno, ali ako se desi da im ponavljanje igre dosadi, ona u tu igru unesu neke promene. Za njih su promene i ako u nedostatku vršnjaka u igru uđu i roditelji.

U prve tri, pa čak i četiri godine dečjeg života najčešći partner u igri s detetom je roditelj ili druga, detetu bliska odrasla osoba. Kada u razvoju deteta prođe faza okrenutosti sebi, dete će samo sve češće tražiti igru s vršnjacima. Međutim, kada već odraslo dete osnovnoškolskog uzrasta poželi igru s roditeljima (najčešće su to društvene igre ili igre memorije), poželjno je da roditelji prihvate takav poziv.

Igra je deo razvojnog procesa i potreba je svakog deteta. Kako deca biraju igru? Da li je ispravno nametati im određenu igru?

– Za igru se kaže da je slobodna dečja aktivnost, a to znači da je deca sama i prema svojim potrebama stvaraju, da poznate igre sama biraju po svojoj želji. Igru mogu da predlože i odrasli, ali ne i da je nametnu, osim ako to nisu odrasla stručna lica u vrtićima, školama i drugim vaspitnim ustanovama, gde su u igrama posebno naglašeni igrovni zadaci kojima se podstiče neka od komponenti fizičkog razvoja.

Kada se grupa dece okupi napolju i sama predloži, to jest izabere igru koju će igrati – to je slobodan izbor igre. Ako neko iz grupe dece izrazi želju da se neki od zadataka u igri usloži ili promeni i to grupa dece prihvati – i to je sloboda izbora ili prilagođavanje sadržaja igre igračima koji će je igrati.

Primer igre iz zbirke 32 igre za svako dete

Međutim, kada je igra već izabrana, njena pravila i zadatke mora da poštuje i izvršava svaki član grupe dece koja se zajedno igraju. E baš to poštovanje pravila i zadataka u jednoj igri najbolji je put i način da dete i kroz igru postaje društveno biće.

Koliko vremena dnevno bi dete trebalo da provede u slobodnoj igri i kako podstaći decu da ostave ekrane i da se okrenu pravoj igri?

– Igra za dete može da bude razonoda, to jest rekreacija (posle časova u školi ili boravka u vrtiću), ali i ozbiljna delatnost u kojoj ono zadovoljava potrebu za kretanjem, za druženjem s vršnjacima, za promišljanjem kroz rešavanje igrovnih zadataka, kao i način da se zabavi i emocionalno obogati.

Danas, kada su deca okrenuta igrama sa ekrana, potrebno je da ih roditelji podstiču da izađu napolje i da tamo prihvate igru s drugom decom. Neki roditelji su krivi što su decu opteretili nekim vanškolskim pohađanjem drugih vrsta škola i kurseva, pa deci ostaje malo vremena za igru i odmor.

Koliko bi trebalo da jedno dete provede u igri ili šetnji napolju, zavisi od njegovog uzrasta. Pored mišljenja pedagoga i psihologa, treba poštovati i mišljenje lekara pedijatara i potruditi se da dete dnevno bude napolju (poželjno je na zelenim površinama gde je vazduh čist) najmanje sat i po do dva sata. Ovo posebno važi za decu iz većih gradova, jer deca na selu u igri i radu (podela poslova u porodici) provedu i više od tog vremena napolju, na njivi, u šumi…

Nije nemoguće tražiti i nalaziti rešenja da naša deca međusobnu igru ispred ekrana i u zatvorenom prostoru zamene igrom napolju. Važno je naglasiti da je u dečjoj živoj igri (bez ekrana) u akciji i detetovo telo i njegov duh.

Svi mi koji se bavimo decom i dečjom igrom za početak smo ovih dana u beogradske dečje vrtiće uneli izbor starih – tradicionalnih i novih dečjih igara, koje su u vidu karata izašle iz korica debelih zbirki igara i dali im naziv 32 igre za svako dete. Decu nižeg osnovnoškolskog uzrasta privući će ponuđene karte – za svaku igru po jedna i s jasnim uputstvima u slici i reči – da ih sama koriste. Nadamo se da će ih igre podstaći da se po povratku iz škole međusobno dogovore o izlasku na slobodne površine oko zgrada u kojima stanuju i da tamo svakog dana odigraju bar po jednu igru.

Ljubica Sikimić je pedagog i pisac za decu i mlade. Posle završene učiteljske škole i pedagogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radila je u različitim vaspitnim ustanovama. Napisala je priručnik o vaspitanju dece namenjen roditeljima i objavila više članaka u stručnim časopisima čija je tema vaspitni rad u vrtićima. Autor je više knjiga za decu – Zoološka pričanka, Zlatni kavez, Protrči ispod duge, Ježić Ješko, Šta dece pričaju i Kako dete raste i uči u porodici. Kao sakupljač dečjih igara, objavila je knjige Dečje igre nekad i sad i Dečje igre juče, danas, sutra.

Ljubica Sikimić pamti kako je u ranom detinjstvu igra za nju imala privlačnu, gotovo čarobnu moć. To je obogatilo celo njeno detinjstvo. Zato i dalje beleži igre, one stare koje deca igraju i one nove, koje danas stvaraju po svojoj meri.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama