Pre 15 godina, dokazano je da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi. Ranije se mislilo da se one stvaraju isključivo pre rođenja, a onda je utvrđeno da se 50% sinapsi razvija do pete godine, 75% do sedme, a sve do 12 godine. Posle toga više ne možemo da utičemo na inteligenciju deteta ili možemo, ali jako malo.
Aktivnosti kao što su trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje i penjanje treba što više dozvoljavati mališanima jer je dokazano da je igranje važno za razvoj dece.
Kako spremiti decu za sutrašnji život, izazove? Kako ih naučiti korisne stvari, a da nemaju slabije razvijene centre u mozgu? Kako uskladiti potrebu deteta za kretanjem i izazov novih tehnologija koje ga doslovno mogu zarobiti?
Zato moramo pronaći interakciju škole, učenja kroz igru, učenja pomoću novih tehnologija, ali i nečeg što roditelji potpuno zaboravljaju – jednostavne dečije igre, kakva je bila uobičajena do pre 10 do 20 godina: trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje, penjanje… Igranje je važno za razvoj dece jer je osnovna karakteristika ljudi uspravan hod, koji nas je evolutivno razvijao, posebno naš mozak koji je zapravo organ za preživljavanje.
Svi delovi mozga su na taj način usklađeni, povezani, sinhronizovano rade. Ako dete puno vremena provodi u ležećem ili sedećem položaju sigurno otvara vrata za kasniju pojavu kognitivnih ispada. Treba uvesti neka pravila za decu, a ona glase – jedan sat sedenja mora se kompenzovati s dva sata igranja (van kuće, negde u parku, igralištu).
Oni uče kroz igru
U sadašnjoj tački evolucije prestali smo da se krećemo, najveći deo dana sedimo i mozak dobija manje stimulacija i to u važnim regijama, što ostavlja posledice i na fizički razvoj. Na primer, danas 60%, a u nekim gradovima i više od 70% dece ima ravna stopala.
Do pre dve decenije taj procenat kretao se između 10 i 14% i nije rastao. Toliko je genetski predodređeno, a svi ostali imaju razvojne smetnje. Isto je i sa smetnjama u govoru, čitanju, koncentraciji. Neka deca su jednostavno postala nesposobna za učenje.
Dete se ne kreće, mozak dobija manje impulsa i tako nastaje problem. Tu roditelji treba da forsiraju motoričke igre, u kojima deca skaču, hvataju loptu, preskaču vijaču… zapravo dečja igra definiše naše kasnije sposobnosti, zato je ona jako važna.
Razvoj sinapsi
Roditeljski uticaj na razvoj broja sinapsi njihovog mališana moguć je već od dana rođenja. Dete mora da ima stimulativnu sredinu u svakoj fazi razvoja. U najranijoj fazi „meke”, pastelne boje nisu dobar izbor. Mnogo je bolje da boje i oblici, koji dete okružuju, budu kontrasni, kako bi oko jasno razaznavalo predmete i oblike. Najveći uticaj roditelja moguć je u fazi kada dete već sluša i razume šta mu se priča, a to je sa dve i po, najkasnije tri godine.
Puzle su jedna od “pametnih” igrica
Dete intuitivno radi vežbe koje stimulišu razvoj sinapsi, ali roditelji ga u tome sprečavaju, nesvesni da mu time nanose štetu.
Na listi korisnih aktivnosti nalaze se:
- Rotacija oko svoje ose (deca vole da rašire ruke i vrte se u krug)
- Skakanje (deca se raduju dok skaču po svojim krevetićima)
- Igre sa održavanjem ravnoteže (deca uživaju hodajući po bankinama ili ivičnjacima, a roditelji im to brane, plašeći se da će pasti)
- Penjanje po drveću, nameštaju, stolovima (to im, takođe, branimo, jer se plašimo da će pasti i povrediti se)
Dakle, iako brane ovakvo igranje koje je važno za razvoj dece, sa druge strane roditelji deci dozvoljavaju igre koje su štetne i potpuno nepotrebne sa evolutivnog stanovišta.
Mi smo potpuno okrenuli leđa prirodi, a zbog toga plaćamo veliku cenu.
Sve je više razvojnih poremećaja na šta nam ukazuju statistike na državnom nivou u većini država u okruženju. Sve je više disleksije, disgrafije, diskalkulije i raznih smetnji koje onemogućavaju decu u normalnom učenju i postizanju rezultata u skladu sa svojim genetskim potencijalom.
Puno tih problema bismo sprečili kada bismo se normalno ponašali prema deci, tj. kao naši roditelji prema nama. Ne znam odakle toliki strah da će se dete povrediti u igri!? Previše brinemo, štitimo decu, udovoljavamo njihovim zahtevima i tako ih zapravo biološki oštećujemo.
Na primer, radili smo veliko istraživanje sa puno parametara koji su važni da procenimo razvoj deteta, a jedan od testova je bio da li znaju da vežu pertle. Preko 70% šestogodišnjaka to nije znalo. Pitali smo roditelje zašto im kupuju cipele na čičak, a odgovor je glasio – “da se dete ne muči”. Čuo sam da u radnjama skoro i nema normalne obuće na pertle za taj uzrast jer ih niko skoro ni ne kupuje! Zapravo smo mi roditelji najveći krivci za sve ovo što se događa našoj deci.
Crtanje i seckanje razvijaju motoričke sposobnosti
Moramo pomoći deci da školu shvate kao vid zabave, jer učenje je igra. Ne možemo, na primer, čitanje gledati izvan konteksta učenja i metoda rada u školi. Ono što je važno znati je to da ako teramo decu na reproduktivno učenje, to je protiv fiziologije i neminovno vremenom dovodi do otpora prema školi, prema takvom načinu učenja i prema samom čitanju.
Po nekim istraživanja deca u školi više i ne čitaju lektiru nego nalaze skraćene verzije na internetu, čitaju samo pojedina poglavlja, a samo 20% dece stvarno čita knjige! To se razlikuje od države do države, ali realno problem je sve veći. Moguće je da deca žive brže i da se sve događa u kratkom vremenu – nakon video igrice u kojoj pređu sve postavljene probleme za jedan sat dožive puno nerviranja, sreće, iščekivanja, uzbuđenja teško je čitati neku knjigu gde se sve odvija prilično sporo.
Drugi problem je što ako deca imaju usporenu akomodaciju oka (reakcija oka na približavanja i udaljavanje predmeta) onda mogu imati problem prilikom čitanja, pa se događa mešanje slova u rečenici, pa čak i čitavih redova. Onda čitanje nije samo dosadno, nego predstavlja i problem.
Dete nema koncentraciju, događa sa da nešto što pročita ne može da ponovi, zaboravlja puno toga i onda mora ponovo da čita. Ranije nije bilo tako, a negde smo, izgleda, jako pogrešili.
Pomoć kroz igru:
Klasifikacije – dete klasifikuje predmete po nekom obeležju, npr. crvene lopte odvaja od belih. Za naš program smo osmislili drugačiji način klasifikacije, tj. dete to čini u svojim mislima, sa simbolima apstraktnih pojmova;
Serijacije – dete predmete ređa po veličini (npr. velika lopta, srednja i mala);
Analogije – npr. pitamo dete šta je zajedničko zastavama Irske i Italije, a nije zastavama Rusije i Francuske. Dete analizira u glavi te četiri zastave i odgovora: “Zelena boja”.A – pomažu u svakodnevnom životu. Preko 30 odsto neurona su asocijativni neuroni, a čitava mreža sinapsi razvijena je zbog ovog izuzetno važnog biološkog dela, koji je, jednostavno rečeno – sistem za memoriju, prepoznavanje, povezivanje i analizu.
Nažalost, ovaj vrhunski sistem sposobnosti mozga, naša deca u toku školovanja ne koriste, i zato se dešava da brzo zaborave ono što nauče ili, čak, i ne znaju da povežu ono što su naučili (kada je reč o funkcionalnom znanju, Srbija je među poslednjima u Evropi). Ovaj sistem može svesno da se koristi i vežba (putem niza igara) već od treće godine života.
Asocijacije – pomažu u svakodnevnom životu. Preko 30 odsto neurona su asocijativni neuroni, a čitava mreža sinapsi razvijena je zbog ovog izuzetno važnog biološkog dela, koji je, jednostavno rečeno – sistem za memoriju, prepoznavanje, povezivanje i analizu.
Apstrahovanje – prepoznavanje simbola apstraktnih pojmova.
Stres kao posledica reproduktivnog učenja
Deca kod nas i u Evropi uče reproduktivno – čitaju više puta, ponavljaju i tako zapamte. Posle samo dve nedelje, međutim, zaborave čak 80% naučenog. Ali već od trećeg razreda deca imaju toliko gradiva da ne mogu sve da stignu da ponove. Onda kada treba da odgovaraju, znoje im se dlanovi, lupa im srce, dožive pravi akutni stres i to se ponavlja u proseku jednom u deset do 15 dana. Mozak reaguje na akutni stres tako što dete postepeno počinje da mrzi školu. Tako dolazimo do podatka da 30% dece već od trećeg osnovne ima otpor prema školi.
Koja su rešenja?
Prvo moramo dete uvesti u knjige, tj. slikovnice već u najranijem dobu i tako ga zainteresovati za čitanje. Čitati mu priče za laku noć. Uzeti slikovnice koje ćemo zajedno bojiti, naučiti ga ljubavi prema svojim knjigama. Kada idemo u trgovački centar ili slično možemo mu jednom u mesec dana i kupiti neku knjigu. Ako voli zastave kupite mu knjige te tematike, ako voli životinje onda te tematike. Tako im stvaramo ljubav prema knjigama.
Ne smemo zaboraviti ni albume sa sličicama, ali tu moramo paziti da ne kupimo svaki dan po 10-20 sličica, jer to nije dobro. Puno je bolje kupiti svaki dan po 4-5 sličica, da dete iščekuje sutrašnji dan i sakuplja taj album 2 ili 3 meseca. Jer ako kupujemo deci puno sličica oni sakupe album za 10 do 15 dana i od toga nemaju nikakve koristi. A to je vezano za razvoj misaonih klasifikacija, serijacija i asocijacija, koje traju nekoliko meseci u aktivnostima kao što su sakupljanje sličica, salveta ili igranje klikera. Izuzetno je važno razvijati misaone klasifikacije i serijacije, jer one su uz asocijacije osnova funkcionalnoga znanja.
Posao roditelja, pa i učitelja, je da znaju koje su to igre, ali nažalost vidimo da su te korisne igre sve manje u opticaju. Ako se i odlučimo (ponekad slučajno) da uvedemo dete u neku korisnu igru, uglavnom je mi roditelji pokvarimo, jer recimo ako dete voli klikere, roditelji kupe 50 komada, za vikend dođu rođaci, pa možda kupe još 100 komada, a onda dete ima u kutiji 100-200 klikera i ne želi više ni da se igra, a ako slučajno i igra tu nema razvoja misaonih klasifikacija i serijacija, jer ga ne interesuje da li je izgubio ili odneo klikere, jednostavno nema motiv da pamti i analizira svoju igru. Zato je bitno da roditelji shvate da iako je igranje važno za razvoj dece, od puno igračaka dete baš i nema neke koristi.
Autor: Jelena Parezanović
Izvor: Happychildren