Било да се нађемо на дечјем игралишту, посетимо школу или одемо на рођенданску прославу, увек можемо рачунати са тим да ћемо чути фразу која се константно понавља: „Браво, одлично сте то урадили!” Ево зашто није баш најбоље користити реч „Браво!“.
Још као бебе, деца добијају аплауз када почну да савладавају прве механичке радње, попут састављања руку. Наше реакције на овакве радње су готово постале вербални тик. Данас има пуно литературе која даје савете везано за васпитавање деце без примене физичког кажњавања. Међутим, ретко ће се наћи речи обесхрабрења када је у питању, еуфемистички названа, позитивна подршка. Како би се избегли неспоразуми, треба нагласити да се не доводи у питање значај подршке и охрабривање деце, потреба за пружањем љубави, загрљај и помоћ да се осете добро. Похвала је, међутим, прича за себе. Ево и зашто:
Манипулација деце
Претпоставимо да вашем двогодишњаку који једе без просипања или петогодишњаку који за собом среди прибор за цртање дате вербалну подршку. Ко има користи од тога? Да ли је могуће да то што говоримо деци да су одрадили “ добар посао“ има мање везе са њиховим емоционалним потребама, него са нашом самоувереношћу? Рхета ДеВриес, професор на Универзитету Северна Ајова, даје тумачење којим је по среди “контрола на фин начин“. Слично као са материјалним наградама или казнама – по среди је чињење одређених радњи који код деце изазивају понашање које је у складу са нашим жељама. Овакво понашање може дати резултате (бар на одређено време), али треба бити свестан да у том случају изостаје рад са децом. На пример, укључујући их у разговор о томе шта чини да разред или породица функционише како треба, или на који начин, оно што смо урадили или нисмо урадили, утиче на друге. Други приступ не само да указује више поштовања, већ помаже деци да постану особе које размишљају. Приступ који фаворизује похвале може функционисати на кратко, пошто деци јесте потребно наше одобравање. Али на нама је одговорност да не злоупотребимо дечју зависност ради наше краткорочне угодности. Изговарајући „Браво!“ чинимо да се сами осетимо самоуверено, док истовремено користимо зависност деце од нас самих. На овај начин чинимо да се даца осете изманипулисаним, иако нису у стању да објасне зашто.
Прављење зависника од похвала
Није свака награда пажљиво прорачуната тактика којом контролишемо понашање детета. Понекад похвалимо дете само зато што смо задовољни ониме што је дете урадило. Чак и у тим ситуацијама, корисно је мало боље размотрити приступ. Уместо да унапреди дечје самопоуздање, похвала код деце може изазвати стварање зависности од оних који је дају. Што више говоримо: “Свиђа ми се како то радиш…“, „Браво!“, деца се више ослањају на наш суд, наше одлуке о томе шта је добро или лоше, уместо да креирају сопствено мишљење. Сопствену вредност мере на основу онога што чине да би измамили осмех или одобравање.
Крађа дечијег задовољства
Истраживања показују да ученици који су више били изложени похвалама од стране наставника имају тенденцију да дају одговоре упитним гласом. Нпр: Колико је 12- 5? Хм…седам? Одустају од идеје коју имају чим се одрасли не слажу са њима. Такође теже истрајавају у захтевним задацима или дељењу идеја са другим ученицима. Укратко, „Браво!“ не чини да се деца осете подржано, оно чини да се деца осете небезбедно и зависно. Чак може покренути вртлог у коме наше похвале имају за последицу све већу зависност деце од нас, тако да бивамо принуђени да настављамо са похвалама. Нажалост, нека деца постану одрасле особе којима је и даље потребан неко да их потапше по рамену и потврди да је оно што чине исправно. То свакако није оно што желимо за нашу децу.
Губитак интересовања
Невезано за питање зависности, дете заслужује да самостално ужива у сопственим постигнућима, да осећа понос због наученог. Такође заслужује да одлучи када ће се осећати тако. Сваки пут када изговоримо „Браво“, ми говоримо детету како да се осећа. Некада су наше процене исправне, а наше вођење неопходно – посебно када је у питању узраст од две године, као и предшколски узраст. Међутим, стално вредновање није потребно, нити је корисно за развој детета. Нажалост, можда још нисмо схватили да „Браво!“ има исту јачину оцене као и „То ништа не ваља“. Оно на шта треба обратити пажњу код позитивне оцене, није то што је она позитивна, већ чињеница да је у питању оцена. А људи, укључујући и децу, не воле када их оцењују. Пресретна сам када моја ћерка успе да уради нешто по први пут или када нешто уради боље него икада до тада. Међутим,свим снагама се трудим да не изговорим „Браво!“ јер не желим да умањим њену радост. Желим да подели своју радост са мном, не да гледа у мене очекујући потврду. Желим да она узвикне: „Успела сам!“ (што обично и чини) уместо да ме несигурно пита: „Да ли сам ово урадила добро?“
Редуковање успеха
Речима “Добра слика!“ можемо задржати дечју пажњу на цртању, све док пратимо то цртање и док дајемо похвале. Лилијан Катз, једна од водећих стручњака из области образовања у млађем узрасту, упозорава да „једном када пажњу заокупи нешто друго, већина деца уопште неће желети да се врати претходној активности“. Заиста, опширна научна истраживања показују да што више хвалимо нечији рад, та особа све више губи интерес за оно што је морала да уради како би добила похвалу. Цртање, читање, размишљање … престаје да буде циљ – циљ је бити награђен, било да се ради о сладоледу, сличици или једном „Браво!“ Истраживања такође показују да мала деца која су често била похваљивана у ситуацијама у којима су показивала великодушност, имају тенденцију да буду мање великодушна у свакодневним ситуацијама. Сваки пут када би чули речи похвале: „Браво, баш је лепо од тебе што помажеш“, постајали би све мање заинтересовани за дељење и помагање. Великодушност постаје средство за постизање циља. Да ли похвале мотивишу децу? Наравно. Мотивишу их да добију похвале. Чак и када раде нешто добро, то често буде зато да би добили похвалу.
Као да није довољно што „браво!“ може да угрози независност, задовољство и интерес, оно такође може утицати на то колико деца заиста добро нешто раде. Истраживања указују на то да деца која често добијају похвале за креативно извршење задатака имају тенденцију стагнирања када дође до наредног задатка – не труде се онолико колико деца која нису примала похвале у старту. Зашто се ово дешава? Делом због тога што похвала креира притисак да „наставимо да радимо добро“ који заправо омета сам процес. Делом зато што је могуће да дете губи интерес за оно што ради. Делом због невољног преузимања ризика – предуслова за креативност – једном када почну да размишљају о томе како да одрже будуће позитивне реакције. Уопште узев, „Браво, одличан посао!“ је остатак једног психолошког приступа који своди људски живот на понашање које може бити мерљиво. Нажалост, тиме се игноришу мисли, осећања, и вредности које су у позадини понашања. На пример, дете може поделити ужину са другом с намером да добије похвалу, или са намером да буде сигурно да друго детете није гладно. Похвала због дељења ужине, сама по себи, игнорише различите мотиве. Она заправо промовише мање пожељан мотив, чинећи да деца и у будуће поступају на начин који ће им осигурати похвалу.
Ипак, није лако мењати навике. На први поглед, чини се да није тешко променити навику давања похвала. Али убрзо постаје јасно да похвале дајемо више зато што нам је потребно да кажемо нешто, него што их наша деца заиста требају. Свакако би било добро промислити о ономе што похвалама постижемо.
Деци су потребни безусловна подршка и љубав. Они су не само другачији од похвала, већ представљају потпуну супротност. Која је алтернатива? То зависи од ситуације, ипак, шта год да одлучимо битно је да буде понуђено у контексту истинске наклоности и љубави за оно што деца јесу, а не за оно што чине.
Шта ви мислите о овоме? Да ли вас ови ставови изненађују или у њима има истине?