Постоји неколико основних социјалних вештина које свако дете треба да научи још у предшколској доби, а које су темељ за повезивање с другима, за одговарање на осећања других и превазилажење конфликата. Оне су кључне за касније стварање дуготрајних личних веза и успех у школи и животу уопште.
Када ваш малишан успе сам да обуче панталонице или да виљушком стави залогај у уста а да му он не заврши на поду, осећате неизмерни понос јер дете учи да самостално обавља неке основне радње. Када дете још мало порасте и успе да реши неки школски или други интелектуални задатак потпуно самостално, испуњени сте захвалношћу и срећом јер лепо напредује.
Данашњи малишани су изузетно напредни и откривају низ вештина које нас остављају без даха. Али ту није крај. Они морају научити пуно више од бриге за своје тело и писања слова како би у будућности били срећни и успешни.
Контролисање импулсивног понашања, стављање својих потреба на страну, препознавање властитих осећаја и управљање емоцијама, спадају у категорију емоционалне интелигенције, односно социјализације.
Социјалне вештине подразумевају успешно повезивање с другим особама, одговарање на њихове осећаје и гестове као и превазилажење конфликата. Постоји пет основних вештина које можете научити децу и пре него што крену у школу и почну их примењивати свакодневно.
Како бити губитник?
Ниједан родитељ не жели да његово дете буде лузер у смислу да није ни у чему добар, да је усамљен, изопштен из друштва. Али овде мислимо на учење детета како да прихвати пораз, како да га “реши” и врати се поново у игру.
Малишанима је то најлакше показати на властитом примеру. Када играте неку игру, дозволите детету да победи и потом кажите “Јао како си ме испрашио! То је било баш забавно. Хајде да се играмо поново. Можда ћу сада бити боља”. Нека дете победи у већини случајева, али понекад је добро и да родитељ однесе победу уз коментар: “Овај пут сам ја победила. Али и ти си био одличан током целе игре”.
Уколико се дете разљути јер није победило, покушајте да му објасните како нико не воли да губи, али да је и то део игре, а прави губитник је само онај ко се током игре није трудио. Психолози кажу да би дете око 5. године живота већ требало да престане да плаче и љути се уколико не побеђује у некој игри или задатку. Можда ће требати милион одиграних партија карата или не љути се човече, али дете ће с временом да научи контролисање емоција.
Како се укључити у групу?
Нико не жели да његово дете слепо следи групу, али свако дете треба да зна како се да се укључи у неку активност или већ формирану групу вршњака око неке активности. Наиме, у сваком аспекту живота дете ће морати да ради у групи, од школских пројеката до радног места. И деца и одрасли понекад су убачени у групу других људи коју нису и не би сами изабрали, али сви морамо научити како да комуницирамо и преговарамо, како да размењујемо идеје и како да препознамо свачију улогу у заједничкој активности. У групама се стварају и лидери који од најранијих година знају да појединце у тиму и њихове идеје и способности уједине у заједничку ствар.
Малу децу пре свега треба да научите како да приступи групи, односно како да препозна најлакши пут за придруживање. Понекад ће дете покушати да разговара са целом групом, а понекад ће одабрати једно дете коме ће се обратити. Када будете били у прилици да дете суочите са групом вршњака, погледајте које дете показује пријатељске сигнале и отвореност. Ти сигнали су обично невербални и мала деца не могу да их препознају. Објасните детету како ће пријатељски расположени појединац у групи вероватно да гледа у његовом смеру, да се смешка, или ће му чак и махати, па је најбоље управо то дете да пита “Могу ли са вама да се играм?”. Најбоље је приступити оном детету у групи које је успоставило неки физички контакт или гест и пре обраћања.
Како се борити за оно што је праведно?
Стати у обрану оних који су ниже на друштвеној лествици застрашујуће је понекад и одраслима, јер је на неки начин и властити друштвени углед на коцки. Ипак, то је пожељно и добро, јер показује одређене вредности које особа у себи носи. Деци код таквих ситуација такође треба помоћ. Имати самопоуздање и осећај морала да одбијемо да се придружимо групи која задиркује или омаловажава другу особу или се чак вербално заузети за слабијег у друштву, захтева неколико вештина: емпатију (разумевање да је жртва повређена и да пати), способност тактизирања (разлучивање тока догађања) и способност предвиђања шта ће друга деца учинити.
Предшколци су обично фокусирани на правила и знају да не сме да се задиркује, па ће се вероватно тужакати одраслима уколико се то догоди. Уколико је дете дошло да се пожали вама, покушајте да нагласите емпатију у целом случају: “Добро је да си дошла/дошао да ми то кажеш, јер би вероватно и тебе повредило да ти неко каже да си клемпав”. Ова техника помаже деци да схвате како би се и сами осећали лоше да их неко задиркује, те развија код малишана жељу да заштите онога који је био повређен.
С друге стране, уколико разговарате с дететом које је задиркивало друге, употребите сличан сценариј: “Шта би било да је неко други теби учинио нешто тако? Што мислиш, како би се ти осећао/осећала?”. И на тај начин дете упознаје осећаје других. Једноставно понављање овог обрасца “стављања у туђу кожу” и разговор о могућим осећајима, развиће с временом емпатију код детета.
Како бити добар глумац?
Бити Мерил Стрип или Роберт Де Ниро на игралишту, значи научити дете које осећаје треба да открије, а које је боље да задрже за себе и маму и тату касније код куће. Исто тако, ова техника учи децу како да буду мање искрена са циљем да се заштите осећаји другог малишана. Бити искрен је изузетна врлина, али деца морају да схвате да није лепо да питају тетку нпр. “Зашто ми ниси купила играчку уместо ових глупих термо чарапа?”. Постоји разлика између искрености и пристојности и деца је морају и могу научити.
У предшколској доби се учење пристојности своди на контролисање импулсивног понашања. Деци могу да се дају врло јасни савети: “Када добијеш неки поклон, било би лепо да кажеш хвала, па чак ако ти се поклон није одмах свидео”. Није довољно рећи: “Буди љубазан према тетки кад дође у посету”. Деци треба да објасните зашто је важно бити пристојан, јер “тетка је стара и нема пуно новца и није знала што би желео/желела да ти донесе”. Исто тако, дозволите детету да само каже што мисли, и изрази осећаје према ситуацији када сте насамо.
Како преиспитивати ауторитете?
Дете које преиспитује ауторитете и то успева да чини уз дужно поштовање, је дете које ће знати да се о себи брине на дуге стазе. Дете које може на пристојан начин да затражи нешто што одрасли нису имали на уму и притом не разљути околину, одрашће у особу коју други поштују и с којом желе преговарати и радити.
Преиспитивање ауторитета је главна животна мисија предшколаца и најчешће се не догађа на пристојан и суздржан начин, а из разлога што малишани нису вешти у контролисању својих емоција. Ваш главни циљ у овом периоду дечјег развоја је да га научите како да нешто лепо замоли или затражи. На пристојно питање, нека ваш одговор буде већином “да” (уколико је захтев разуман и не штети детету). Ову вештину практикујте код ситуација које су заправо неважне. Уколико вас дете лепо замоли да данас носи мајицу са диносаурусом која је већ требало да буде на прању, а не мајицу с натписом, попустите. На тај начин чувате енергију за оне ситуације када ће одговор бити “не”, а дете учите да лепа реч отвара врата и да само може да одлучи да ли ће до циља да дође са “молим те” или неће до њега уопште доћи јер је вриштало и плакало.
Извор: klinfo.com