Радила сам 3 године у просвети и одатле прешла у привреду. Професорима треба да скинемо капу. Они раде врло одговоран посао у земљи где све стоји наопачке. Хајде да помогнемо и њима и својој деци.
Остварила сам свој сан – предавала сам у реномираној школи страних језика. Важно ми је било да поред енглеског деца науче и да мисле својом главом.
Када ђаци желе да уче, ваш час је као разговор са неком веома забавном особом. Иако су сви имали исти третман, лично сам највише заволела 2 најпроблематичнија дечака, јер сам се максимално трудила да њих заинтересујем.
Као бивши наставник желим да поделим са родитељима следеће:
1) Образовање је ниско на листи приоритета целокупног друштва
Образовање је овде толико потцењено да смо заборавили чему служи. Оно треба да обликује младог човека како да мисли и постане самосталан.
Када виде најпопуларније и најутицајније, и родитељи се често питају шта ће детету школа да би успео у животу. Систем вредности је окренут наопачке, па је школа мука не само за децу, већ и за наставнике који се упиру да докажу супротно.
2) Све мора да буде по плану и програму, а посао је напоран
Независно од тога шта су деца усвојила, ти мораш на крају школске године да пређеш све градиво.
Што се тиче услова рада, увек је постојао неки ђак који би намерно пред професором дигао ноге на клупу. Ипак, данас се већина деце у разреду понаша онако како се у наше време понашао један од најгорих ученика. Рад са децом је постао стресан посао.
Такође, професори немају „превише слободног времена“: на распусту имају обавезе у школама. После часова састављају или исправљају контролне, пишу планове и припремају часове за следећи дан.
Овај посао и не може да се ради дуже од 4 сата дневно.
Мозак ти све време ради на 2 колосека: док предајеш градиво, одржаваш дисциплину тако што шеташ између клупа и говориш: „Седи. Окрени се… Не дирај га.“ Кад пишеш по табли, увек си полуокренут ка ђацима и тако их надзиреш. Твој посао је физички захтеван и тражи константну концентрацију.
3) Професор је као јавна личност – твоја персона пред децом треба да је за узор
Предавала сам деци са својих 25-26 година – имала сам дечка и излазила сам.
Ако си професор, на јавном месту неколико блокова од школе нема љубљења, а камоли пијуцкања алкохола макар школа била и поред сплавова. Мораш да одржиш углед међу ђацима.
4) Професори су бедно плаћени
Кад сам била дете, моја мама (продавачица у Меркатору) имала је плату 1.000 динара, док је Бојанина мама (професор Марксизма) имала 6.000. Када сам се похвалила Бојани да моја мама има 8.000 динара, њена мама је имала 25.000. Професор је осамдесетих био стуб средње класе и професија од угледа, јер је то што раде важно.
5) Деца су свесна својих права, али не и својих дужности
Не сме да постоји никакво насиље према деци нити кињење. Али ако си нешто лоше урадио, мораш и малолетан да сносиш последице својих поступака. А наставницима су руке везане, јер казни нема.
Кад чујем нешто лоше против професорског позива, кажем:
„Иди у школу, пробај да радиш. Дајем ти 40 дана форе.“
То је време које је потребно да се деца опусте толико да морате да их доводите у ред.
6) Која, бре, инклузија?
Кад сте ви били мали, учитељица би повукла ђака за косу зато што није пратио час или је заборавио да напише домаћи. Можда је био хиперкативан или дислексичан, а нико то није знао да препозна. Данас када се зна да 60% деце у Србији касни у развоју за својим вршњацима, треба да освешћеније прилазимо овом проблему.
Идеја о инклузији је одлична, јер се обична деца уче да прихватају различите од себе. Такође, деца са другачијим психомоторним развојем у односу на вршњаке добијају шансу да се интегришу у друштво. Тако ће једног дана моћи да раде и живе као сви остали, јер и они имају своје таленте.
Али будући наставници на факултету не уче о различитим поремећајима и приступу таквој деци.
А пошто морате да пређете све лекције, имате велики проблем са онима који праве застој у учењу.
Личних пратилаца је, такође, мало.
Поред тога, дете са озбиљнијим сметњама је често изопштено из дечјих окупљања.
То не сме да буде тако.
Мењајте план, обучавајте наставнике, едукујте родитеље вршњака, не избацујте децу са посебним потребама из учионица.
7) Ауторитет професора данас тимски подривају родитељи и ђаци
Мајка једног дечака ми је за његову професорку рекла:
„Она је кретен“.
Ако ми мајка у нашем другом разговору од упознавања говори тако нешто, онда је то већ чуо и син.
Рекла сам: „Немојте тако, ми не знамо шта се на часу заиста дешава.“
Мени је дете једном донело змију на час. Један је урлао, други покушавао да ме вређа. То су нечија добра деца, доказују се пред вршњацима, али често на штету наставника.
Даље, то што су послушни, не значи да виде свет објективно. Њихов буран доживљај стварности често од догађаја направи катастрофу. Онда ви професору хоћете да очитате буквицу, јер се и ви сећате неког кретена када сте били ђак…
Не.
Никада не подривајте ауторитет професора пред децом, јер он омогућава професору да ради свој посао како треба. Ако га ви негативно етикетирате, дете може да омрзне и професора и предмет који му касније у животу може користити.
Моји предлози за оне „одозго“ који могу да промене ситуацију
Господо, мислите на туђу децу. Они ће одлучивати куда земља иде, зарађиваће за ваше пензије и лечиће вас.
Потрудите се да помогнете Србији у ономе шта је за њу најважније – како ће она убудуће да изгледа. Латите се проблема који не може да се реши од једног до другог изборног циклуса. Побољшајте образовање планирајући дугорочну стратегију. Угледајте се на најбоље – Финце, Кореанце, Чехе и Мађаре, и изаберите оно што за наш систем функционише:
1) Нека професори који раде у настави кроје план и програм.
2) Омогућите само најбољим ђацима да уписују факултете за наставнике; а на конкурсима за професоре бирајте најбоље студенте.
3) Нека инклузија буде сваке године обавезан део усавршавања сваког ко ради са децом од 1 до 18 година.
4) Дајте плате достојне значаја професора.
5) Уведите више великих одмора дневно да се деца растрче. И смањите, забога, број часова свакојаких предмета.
6) Смањите број обавезних тестова. Оставите професору да одлучи како и докле се прелази градиво с обзиром на то колико су ђаци научили.
7) Нека знање које преносе деци буде применљиво у реалном животу – практично и интердисциплинарно.
8) Професори морају стално да иду на усавршавања.
9) Уведите систем више нивоа казни за ђаке који не поштују правила. Нека најстроже казне утичу на даљи образовни пут ђака.
Нема важније ствари од хране, здравља и образовања. Образовани људи не сматрају да је свет почео од њиховог рођења, нити да се он с њима завршава. Они су самосвесни и поштени људи. У уређеним системима чине кичму једног друштва – они су грађански слој и интелектуална елита.
Својим знањем, идејама и радом они вуку друштво напред.
Без квалитетног образовања нема ни квалитетног друштва.
Аутор: Мариа Милојковић, мама близанаца, писац онлајн садржаја и преводилац.
Као запослена у корпорацији и професор енглеског провела више од 10 година. Тренутно негује, учи, пише, расте и труди се да искористи сваки минут слободног времена да ужива насамо или једе црну чоколаду, а да је деца не виде. Ово је њен портфолио. Пратите је на Инстаграму, Твитеру и Гугл Плусу.