Сваки родитељ треба да буде и васпитач свог детета, а да би то постигао он мора, између свега осталог, имати ауторитет, који мора изградити.
И отац и мајка у дечијим очима морају имати ауторитет. Мајка не би требало да се позива искључиво на ауторитет оца, јер тиме угрожава свој ауторитет код детета. Ситуација када мајка често говори: “Видећеш ти кад тата дође кући!”, и слично, указује да мајка нема ауторитет код свог детета. Улога оца не сме се пренагласити у односу на улогу мајке, и обрнуто, јер они обоје имају своје улоге и дужности у процесу васпитања.
Поред тога што неки родитељи не остварују свој ауторитет, постоје и они који организују ауторитет на погрешним основама.
Лажни ауторитети родитеља
Претежни циљ родитеља који се на овај начин постављају јесте да их деца слушају. Такав став је у самој основи погрешан. Циљ мора бити само један, а то је правилно васпитавање, усмеравање деце. Породица треба да изгради васпитану личност, а васпитана и послушна личност није увек једно те исто. Она деца која су исправно васпитана умеће разумно да прилагоде своје понашање, што није случај код оне деце која су искључиво учена да буду послушна и која сходно томе тешко разликују добро од зла.
У случају лажног ауторитета, докле год су деца послушна родитељи привидно спокојно живе. Међутим, у пракси се готово увек испостави да ни спокојство, ни послушност не трају дуго. Ако родитељи у процесу васпитања своје деце и постигну релативну послушност, често су сви остали циљеви васпитања занемарени, јер деца постају слаби људи који увек траже неки виши ауторитет који ће уместо њих доносити важне одлуке.
Постоји више врста лажног ауторитета. Ми ћемо овде размотрити неке од њих, а уједно ћемо указати на својства и функције правог ауторитета. Циљ ове анализе јесте да, између осталог, преиспитамо своје принципе васпитања, и да их мењамо уколико нису исправни. На потенцијалне погрешно засноване ауторитете упућује нас руски педагог Макаренко који је извршио њихову класификацију:
Ауторитет угњетавања – Ово је најбизарнија врста ауторитета од кога углавном присутна код очева. Најчешће у злостављању деце учествују родитељи који су сами били лишени осећања љубави, па то испољавају кроз негативан емоционалан став према својој деци. Такав родитељ најчешће садистички понижава дете, вређа га ружним речима, назива га погрдним именима, изругује му се и обично посеже за физичким кажњавањем.
На овај начин деца се не васпитавају, већ се само уче да се држе подаље од родитеља, који за њих представљају претњу. Угњетавана деце неретко постају морални слабићи, или пак тирани, и они у току даљег живота на неки начин пате због недостатка љубави који су доживели у свом детињству.
Познати глумац Марлон Брандо о свом оцу је казао следеће: “Мој отац је био застрашујуће ћутљив, мрачан, љутит – прави грубијан. Волео је да издаје наређења, и никада ме није наградио неком речју, погледом или загрљајем. Вероватно из тог разлога ја у себи носим аверзију према ауторитету.”
На основу оваквог понашања родитеља, код деце се јавља мржња према ауторитетима, будући да се у овом случају ради о злоупотреби функције васпитача и родитеља.
Ауторитет растојања – Има таквих родитеља који сматрају да са децом треба што мање комуницирати. Уколико се јави потреба за разговором онда треба наступити у улози старешине – да би деца била послушна. Ова врста ауторитета чешћа је у породицама “интелектуалаца”. Ту отац редовно има некакав засебан кабинет из којега се ретко појављује, попут “првосвештеника”, док са децом комуницира искључиво преко мајке. Има и мајки које се тако понашају. Оне имају свој живот, своје интересе и амбиције, а о деци се углавном брине бака, а понекад чак и кућна помоћница. Очигледно је да је овакав однос са дететом погрешан и да оваква породица није разумно организована.
Свакако, ни ово није прави ауторитет већ само испољена себичност, у којој родитељи не желе да се брину и да виде дечије потребе, већ само своје себичне интересе.
Ауторитет педантизма – У овом случају родитељи превише очекују од деце. Они су убеђени да деца треба сваку родитељску реч да слушају са стрепњом и да је њихова реч – светиња. Своја наређења они издају хладним тоном и очекују беспоговорну послушност. Такви родитељи се боје тога да деца не увиде да су они погрешили. На пример, у случају да је родитељ казнио дете, а касније се испостави да дете није криво, или није криво у тој мери, он свеједно неће повући своју казну: Када је он нешто једном рекао тако мора бити.
Родитељи не желе да деца увиде да и они могу да погреше. Међутим, истина је да ми често грешимо, а то се не може сакрити. Тако оваквим ставом родитељи само повређују децу и губе ауторитет и поштовање код њих.
Ауторитет резонерства – У овом случају родитељи гуше дечији живот бескрајним придикама и поукама. Уместо да кажу детету неколико речи, можда чак и у шаљивом тону или ако треба строгим, родитељ му наређује да седне наспрам њега и да слуша његову бескрајну придику. Овакви родитељи су уверени да се у поукама састоји главна педагошка мудрост. Али они заборављају да деца нису одрасли људи и да она, много више него одрасли човек, реагују емоционално. Зато родитељске придике пролазе без ефекта. Деца не размишљају толико о ономе шта им се каже, колико о начину на који им се говори.
Ауторитет “љубави” – Ово је најчешћа и најштетнија врста лажног ауторитета. Такви родитељи се најчешће руководе идејом да детету треба осигурати безбрижно и радосно детињство и зато претерују у угађању, мажењу и ускраћивању обавеза и задатака. Последица таквог понашања је стварање малог егоцентрика који врло брзо научи да намеће своју самовољу и диктира животне садржаје.
Пошто им пружају пуно “љубави” они очекују да им се узврати. Зато, ако их дете у нечему не послуша, одмах питају: “Значи не волиш ме?” Родитељи тада прате израз дечијих очију и траже нежност и љубав. Често у дечијем присуству говоре познаницима: “Он много воли тату и маму.” Дете врло брзо научи да манипулише овом “потребом” родитеља. Она примећују да их могу по вољи варати, само то треба чинити са нежним изразом. Могу их чак и заплашити, само се треба надурити и показати да “љубав” почиње да пролази. Такође, дете врло рано почиње да схвата да се људима може удварати.
Због свега овога ово је врло опасна врста лажног ауторитета. Овако одрастају неискрени и лажљиви егоисти, и врло често сами родитељи бивају прве њихове жртве.
У једном обданишту имала сам прилике да се сусретнем са оваквим начином понашања родитеља: наиме, сваки пут када су долазили по дете они су га питали: “Да ли волиш маму?”, или: “Да ли волиш тату?”, у зависности ко је дошао. Дете је некад одговарало да их воли, после чега су они изгледали задовољно, а када би им рекло да их не воли они су се растужили. Они би тога тренутка учинили све да би им дете рекло да их воли – из џепа би вадили слаткише, играли би се с њим само да би повратили “љубав”. Једном приликом дете је било неваљало и због тога добило малу придику од стране васпитача. Оно се тада наљутило па је бесно почело да виче: “Не волим те, не волим те…”, сматрајући да ће васпитач учинити све само да поново придобије његову “љубав”. Међутим, када је васпитач благо упитао: “Па шта ако ме не волиш?” – дете је престало да виче и широм отворених зеница зачуђено гледало васпитача, јер је научило да на тај начин манипулише и кажњава друге.
Овакав погрешан однос са родитељима деца ће касније, кад одрасту, покуштавати да успоставе и са другим људима.
Ауторитет “доброте” – У овом случају дечија послушност такође се организује кроз дечију “љубав”, али се она не изазива пољупцима и миловањем, већ попустљивошћу и непринципијелношћу родитеља. Тата или мама све дозвољавају, ниједна жртва им није превелика, нису “трвдице”, они су “изврсни родитељи”.
У суштини, они се боје сваког сукоба, више воле “породични мир” и спремни су било шта да жртвују само да “све буде у реду”. У оваквој породици деца ускоро почињу да командују својим родитељима, а родитељско непротивљење даје најшири замах дечијим хировима и прохтевима. Понекад родитељи покушавају да пруже известан отпор, али обично кад већ буде касно, кад се у породици већ формирала погрешна пракса.
Сећам се једне посете младом брачном пару који је имао трогодишњег сина. Дечак се наизглед мирно играо, а онда се одједном наљутио и почео да разбацује све око себе. Обарао је све што му се нашло под руком, а онда када је у суманутом бесу све разбацао по поду успео је чак да обори и сто. Када се, затим, осврнуо око себе увидео је да више нема ништа да сруши и почео је хистерично да плаче. У том тренутку отац је “заштитнички” загрлио свог малог, “доброг” сина и молио га да не плаче.
Оваква деца се уче да не поштују никакав ауторитет и да све у животу раде по своме. Тако постају себични и несрећни људи.
Ауторитет “пријатељства” – Често се родитељи договоре да ће се према деци поставити као према “пријатељима”. Уопште узев то је добро, али ипак родитељи треба да остану најстарији чланови породичног колектива, а деца васпитаници. Ако пријатељство пређе ове границе, васпитање престаје или се започиње супротан процес: деца почињу да “преваспитавају” родитеље. У оваквим породицама деца своје родитеље називају “ћале” и “кева” и исмевају их, а о реду и послушности не може бити ни говора. Овде нема ни пријатељства, јер пријатељство је немогуће без узајамног поштовања.
Често се родитељи толико уживе у улогу пријатеља своје деце, да у време када деца постану адолесценти и када имају свој свет и своје погледе, родитељи сматрају да треба да се понашају и облаче као и њихова деца. Оваквим својим ставом и понашањем они само постају предмет за исмевање и деца их се стиде.
Својој деци родитељи треба да буду пријатељи на које ће увек моћи да се ослоне и да траже савет или разумевање, али увек треба да буду јасно дефинисане улоге.
Ауторитет подмићивања – Ово је најнеморалнија врста ауторитета, када се послушност купује даровима и обећањима. Разуме се, у породици је потребан неки подстицај, некаква врста награђивања, али ни у ком случају се не треба куповати послушност деце и добар однос према родитељима. Деца се могу награђивати за добро учење, за извршење неког заиста за њих тешког рада. Али ни у ком случају деца се не смеју подстицати обећањима и поклонима да извршавају своје обавезе. Деца се врло брзо науче да уцењују своје родитеље, а њихове жеље временом постају све веће.
Размотрили смо неколико врста лажног ауторитета. Има их још, али често се догађа да родитељи уопште и не мисле ни о каквом ауторитету већ препуштају процес васпитања случају. На пример, данас се родитељ разгоропадио и за ситницу казнио дете, сутра му изјављује да га воли, прекосутра му нешто обећа као мито, а следећег дана опет га неприкладно кажњава. Догађа се и да се отац придржава једне врсте ауторитета, а мајка друге. У оваквом случају деца се труде да буду “дипломате” тј. да се прилагоде и мајци и оцу. А тада није остварљив циљ васпитања – изградња зреле, здраве личности.
Дијана Човић
Извор: znakoviporedputa.com