Дете као статусни симбол? Немогуће! Не верујете?

јун 26, 2016

Снобизам је ИН. Савремени снобови су поборници лифестyле битисања. Они сачињавају топ листе животних вредности којима теже а материјализам је на самом врху, мада није пресудан. Данас је систем вредности, чини ми се наивној, више него икад на проби. Да ли смо ин или смо оут, да ли смо онлине или немамо ни ТВ, да ли смо негујући или спадајући родитељи?
tata-i-cerkaЗамка у коју смо углавном сви нехотично упали а која одолева упркос учењима савремених педагога и дечијих психолога, саветима интернет гуруа и онлајн трендова, тиче се нас родитеља а не наше деце. Вишедеценијска ускраћеност у виду ратова, ембарга, транзиције а сигурно и мањкавости националног типа, довела је до широко распростањене појаве снобизма у родитељству. За плишано и попустљиво родитељство сте већ чули и вероватно се нажалост препознали као актери и виновници такве једне не баш успешне васпитне методе. Али замислите сад ову ново-стару теорију: У недостатку различитих начина да се упадљиво искаже и докаже наша лична морална вредност кроз нпр. волонтирање, акције цивилног друштва итд, уместо тога покушавамо да своју врлину прикажемо кроз родитељство. Оно је постало наше ново перје које тако поносно излажемо на нашим Фејсбук профилима, рођенданским слављима и игралиштима. Резултат је култура такмичења, надгледања, осуђивања, уместо саосећања и сарадње. Искрено, то је исрпљујуће и баш ником не доноси добро.

Прочитајте и „Нису дјеца крива. Гвожђе се кује док је вруће.”

Дете као статусни симбол? Немогуће! Не верујете? Мислите да томе служе само Ајфонови и скијања у Сент Морицу. Међутим…
Дојено, не дојено, рођено природним или ванземаљским путем, храњено сланином, органским и птичијим млеком, лечено хомеопатијом или код мрдрпрофесора најстручњака, иде у приватну школу са само још шесторо деце или куд сви ту и мали Мујо, носи марку или је марка, свира-прича-игра-глуми за све паре, слуша Шостаковича или Пинк Флоyд, летује три пута или само пишки у базен код баке у селу, има љубичасте а не смеђе очи, интересује се само за астрономију или игра фуце по цео дан, и тако у недоглед и бестрага…
Све су то разлози да неког гледамо са висине да се просто гордимо и децу као Царево ново рухо шетамо. А нису то заслужила та наша малобројна деца. Доста је њима њихових мука. Нервозних и неприсутних родитеља што раде цео дан за мале плате, исто таквих васпитачица и учитељица, тренера и професора. Трујемо им детињство нашим страховима, недораслошћу, најлепшим жељама. Никако да се смислимо шта је то најбоље за наше наследнике. Све нам нешто “мало” кад о љубави, игри, подршци причамо. Ма сигурно није само то у питању. Сигурно има неки рецепт “Како да у 124 корака …” што га читамо на свим маминским порталима. Има пуно шарених слика и лајкова, знају они шта причају.

Прочитајте и Огорчена мама поручила: Родитељи, престаните да од дечијих ..

Сад се већ питате “Па како да их (се) промовишемо и бољу позицију у друштву обезбедимо?” Као да је нови цд, “пројекат” на топ листи у питању. Еј! Јесмо ли ми родитељи или маркетинг стручњаци? Зар није сврха доброг васпитања помоћи детету да одрасте у самосталаног, одговорног и саосећајаног човека. Сигурно би вам се срце стегло да доживите да ваше дете неко гледа са висине као да је смрдљив сир због неке снобовске задртости. Па научите га да не ради оно што и само не би хтело на својој кожи да осети. Снобизам је раније подразумевао успињање из ниже у вишу класу. Данас то изгледа као успињање из ниже у за длаку мало вишу нижу класу. Нећемо ваљда децу зарад таквих јефтиних поена промовисати?
Не мисли се овде о крајности. Не тврдим ја да Тарзане и Моглије треба гајити. Мада, колко знам у добре људе су израсли. Али можда мале експерименте им (нам) приредити. Замисли да на недељу дана нема чоколаде или цртаних филмова, замисли да живимо као већина деце у Вијетнаму. Или да један дан идеш у баш старим и можда поцепаним патикама. Да прошеташ буквално у туђим ципелама. Да се не ругаш, већ саосећаш са другом што нема. Знам, много ја замишљам. Мој петогодишњак би први демонстративно оддурио идеју, а притисак не доводи до циља. Зато је на нама да пример дамо. Дете ће се увек пре угледати на оно шта види а не на оно шта чује.
Писала сам ја већ о мамама из паркића, о себи и мојим Ново Београдским шизикама. Тему сад још више ширимо, продубљујемо, ко зна на шта налетимо у овом кругу и које нам се мисли упрегну у здравље. Можда се одрекнемо контролфрикисања и убеђења да смо боље бар у нечему од оне друге. Па на крају крајева која је то група којој желимо да се приклонимо? Зар не навијамо за исти тим, за нашу децу?

Прочитајте и Родитељи научите разлику: Деца треба да буду васпитана, а не …

Да се не разумемо погрешно. Нисам ја ни за релативизацију и за све може, дајте један лајк. Не. Не бирам лакши пут а и не жудим (више) да идем оним којим се ређе иде. Али кад су деца и још понека баш важна ствар у питању, став треба имати, добро га оформити, на различите тестове ставити. Да, ја сам фанатик за дојење, то је мој снобовски императив. А ви, признајте ако смете, не нужно другима или мени, него себи. Шта је то због чега друге гледате одозго? И то је добар почетак. Верујте ми деца ће убрзо за вашим стопама кренути.
 
Извор: icbmother.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Дете као статусни симбол? Немогуће! Не верујете?

  1. Anđelka каже:

    Volim teme o roditeljima i djeci i zato i hoću da prokomentarišem. Majka sam troje djece, dva studenta od 23 i 20 godina i jednog srednjoškolca od 16 godina. Najstarije je rođeno u ratu, drugo 2 mjeseca poslije Dejtonskog sporazuma. Treće kada se iole dobro živjelo.
    Ja sam prestrogo vaspitavana, ali njih nikada nisam tako vaspitavala. Najvažnije mi je da su zdravi, živi, radosni. Bitno mi je bilo da izrastu u dobre i poštene ljude i trudim se svaki momenat da idu tim putem. Veoma važno mi je bilo i sad je da imamo povjerenje jedni u druge, ma šta da se desi. Povjerenje je stub dobrog vaspitanja. Oni su sva moja radost, hvala Bogu.
    Nikad i nikad nisam im rekla da siromašnije od sebe gledaju sa visine. Nikad se nikome nisu nasmijali podrugljivo. Uvijek sam ih učila da pomognu kome treba pomoć, naročito bolesnim osobama. Naučila sam ih da vjeruju u Boga jer vjera igra veliku ulogu u odrastanju i stasavanju u ČOVJEKA. Za sve ZAŠRO? pružala sam im odgovor. I ponosna sam na njih. Vrijedni su, pametni, emotivni. Hvala Bogu.
    “Savremeni roditelji” od svoje djece prave snobove, neradnike, osobe koje ne znaju da funkcionišu bez roditelja. Ne mogu. Tako su učeni od pelena. Danas kada se rodi beba, nije se rodila BEBA, nego “princ” ili “princeza”! Sve samo sami “prestolonasljednici”, djeca koja ne prihvataju riječi… NEMA, NE MOGU, NE MOŽEŠ…
    Nisu djeca kriva. Gvoždje se kuje dok je vruće. Kad naučiš dijete da mu je sve servirano na tacni, bez da ono nešto privrijedi ili uradi, mora biti snob. I takvo dijete, tj.kasnije odrasla osoba ne može se snaći u životu. Prvo razočaranje koje doživi, uglavnom ga pretvara u slabića koji će posegnuti za alkoholom ili ne daj Bože nekom drogom, da bi se nosilo sa raznim životnim situacijama.
    Često čujem roditelje koji kažu (sa malim prizvukom ponosa)…”Ništa mu/joj ne mogu. Takva je ili takav je!”
    NE! Dragi roditelji VI ste od djeteta TO napravili, samo vi, jer vi najvise vremena provodite s njim. Škola je PRVO VASPITNA, pa tek onda OBRAZOVNA ustanova, ali vi ne dozvoljavate prosvjetnim radnicima da vaspitavaju vašu djecu. Za vas je pedagogija i psihologija strani pojam.
    I još bih mogla pisati, ali čemu?!
    I izvinjavam se roditeljima koji su znali stegnuti srce i vaspitati svoju djecu. Malo ih je, ali ih ima.
    Veliki pozdrav od jedne majke, ponosne i na sebe i svoju djecu, koja ne traže ajfone, markiranu odjeću i obuću, Kicbil, auto, Karibe i sl. 🙂

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама