Шта у школи изазива страх и зашто је деца све мање воле

септембар 9, 2016

Не знам ништа, нећу у школу
učeni
У нашим школама се деца сусрећу са мноштвом страхова који имају извор у превисоким очекивањима родитеља, учитеља и наставника, у вршњачком насиљу, у односима са ауторитетима, у захтевима које друштво у целини поставља пред дете… Та листа је подугачка. У овом тексту ће бити акценат на једном специфичном, али веома честом и међу децом раширеном страху.
„Долазим у школу. Срце ми лупа као лудо и зној ме облива. Пењући се уз степенице до наше учионице из мени непознатог разлога у себи понављам како не знам ништа и како ће ми се сви смејати ако погрешим. Мислиће да сам глуп. Осрамотићу се опет.“
Овако прича један дванаестогодишњак о томе како се осећа и о чему размишља док се приближава кабинету за историју у ком управо треба да се одржи час усмене провере. Он има страх од одговарања пред одељењем. Велики број деце различитих узраста испољава страх у ситуацијама јавног одговарања и усменог оцењивања. Страх се понекад манифестује на свим часовима, а понекад се везује само за поједине предмете. У највећем броју случајева има три компоненте. Прва подразумева сам доживљај страха и лични увид детета у то да постоји осећање које га у некој активности омета. Друга је телесна компонента. Често се манифестује кроз појачано знојење, лупање срца, црвењење пред другима, а код јаког страха и дрхтање. Трећи саставни део је другима видљив, подложан процени и коментарисању, а то је понашање. То код деце (али и код одраслих) може да обухвата смањен учинак на некој активности/задатку, несигурно понашање или пак избегавање да се нека активност уопште обави. У том смислу може да се јави дрхтање гласа, неуобичајени покрети или низање речи без икаквог реда. Поред страха од ситуација у којима може доћи до процене од стране других, детету је посебно непријатно виђење себе као неког осрамоћеног или мање вредног. Тај увид постаје све израженији са узрастом детета и може (али не мора) прерасти у ирационалан страх.
 
Да ли је то једини проблем?
Страх од јавног одговарања и усменог оцењивања, као и исказивање својих идеја се јавља због могућности процене од стране вршњака и ауторитета, али и једноставно због самог присуства других. Такав контекст „отвара пут“ размишљању о негативним последицама од којих је једна од најболнијих одбацивање од стране вршњака. Одбаченост тог типа укључује смех појединаца и групе, ругање, непријатно имитирање и томе слично. Управо последице таквих реакција околине постају извор интензивног страха и анксиозности, па неретко долази до избегавања тих ситуација, одустајање од јављања и говорења пред групом, измењен квалитет одговора, и слично. Зашто? Зато што и мишљење и понашање бивају „обојени“ страхом. Довољно је свега неколико таквих неуспеха који су праћени непријатним коментарима и реакцијама вршњака да се створе трема и страх, често праћени стрепњом. То је приметно у случају једне девојчице (10): „Ни не јављам се на часу. Нећу. Зато што…некако мислим да ћу рећи нешто што не треба, а онда нећу ништа да кажем. Бојим се да не кажем нешто глупо…а онда, онда да ми се сви смеју.“ Поједина деца која тако извештавају о себи помисле да је боље да ни не иду у школу. Могуће је да ће понекад намерно пропустити неки час како би избегли страх, непријатно лупање срца, осуду наставника и исмевање вршњака, иако знају да ће то бити евидентирано као неоправдани час
Целокупан проблем са овим страхом може да израсте у један уопштенији, а то је страх од школе. Он се јавља у каснијем периоду и може да омете даљи развој личног идентитета.
 
Шта можемо да учинимо?
Два су питања на која треба обратити пажњу. Једно је: Како препознати да се дете бори са страхом? Оно што сваки наставник/учитељ и родитељ може да уради јесте да прати дете и увиђа поменуте знаке страха у манифестованом понашању и евентуално, телесном реаговању. Није необично да деца сама кажу да се боје да говоре пред другом децом и управо такав однос треба са дететом развијати. Родитељ нема ту предност да, као наставник или вршњаци, присуствује налету страха непосредно пред ситуацију у којој ће дете бити јавно процењивано, па је веома важно градити однос поверења и комуницирати о проблемима који настају ван породичног контекста. Ако ваше дете додатно и изнова учи и поврх преслишавања, ако је несигурно и губи самопоуздање непосредно пред усмену проверу, понудите разговор и разумевање. Наставници и учитељи имају ту могућност да примете и процене један другачији скуп понашања детета у односу на родитеље. Ако дете нагло црвени, благо дрхти или пак, потпуно блокира при јавном излагању, ако гледа доле или прави неуобичајене покрете, то је аларм који значи да је у питању страх. На пример, може се десити да деца у нижим разредима имају страх при читању наглас. Тада се такође могу приметити различити знаци страха колико год се дете труди да чита најбоље што уме. Може се десити да се поједина деца никад не јављају у расправама и дискусијама, када треба рећи своју идеју. Исто тако, ово не мора, али може значити да постоји страх или анксиозност повезана са јавним излагањем.
 
Друго питање је: Како помоћи деци да се тог страха ослободе? Постоје ефикасни начини на које одрасли могу реаговати како би се страх од одговарања пред вршњацима и ауторитетом елиминисао или бар умањио. Полазна тачка је охрабрење. Још током предшколског и раног школског периода оно је од огромног значаја. То важи и за породично и за вршњачко окружење. Одрасли су ту да сваки одговор бодре, похваљују и цене, ту су да подрже дететово специфично гледиште колико год се оно разликовало од очекиваног и са радошћу прихвате идеје и схватања. И у школи и код куће. Таквим сплетом метода служи се, између осталог и НТЦ програм који сваком детету омогућава да се изрази без обзира на узраст и способности. Мото таквог приступа је: свако дете може. Идеје немају своју „тачност и нетачност“ као типична репродуктивна знања, напротив, свака идеја је добра. Оне данас полако постају реткост. Зар није боље усмерити децу на задатак у ком се тражи стварање већег броја предлога него на „избацивање“ коначног броја информација? Зар није кориснији групни рад са акцентом на креативној размени него индивидуална припрема за усмену/писмену проверу уџбеничког знања? Грешке су драгоценост из којих се учи и сви их праве. Дају нам нове идеје за игру, чине размену интересантнијом, повод су за дискусију и зато није срамота грешити. Када деца прихвате такав педагошки (и животни!) став, постају слободнија, мање анксиозна, на плаше се да погреше и да буду процењена. Уколико сте баш ви наставници или родитељи, узмите у обзир то да постоје различите наставне и методе оцењивања и креативно их користите. Стварајте са децом однос који је пун разумевања и подршке и сетите се да се социјалне вештине уче сваким контактом, сваком реакцијом и ставом да је излагање ситуацији ефикасније од заштићивања.
 
Поука приче
Бројна истраживања сугеришу да овакве и сличне проблеме има око 20% деце и адолесцентата и да код њих постоји повећан ризик од лошег образовног постигнућа, депресије и изразитијих породичних и вршњачких конфликата. Запамтите да унурашњи доживљаји, па и телесни знаци нису увек видљиви. Многа деца мало причају о својим осећањима. Због тога је важно да пратите понашање детета и увиђате каква уверења имају о питањима везаним за школу, оцењивање, усмену дискусију и слично. Процените да ли су та уверења функционална или пак, ометајућа и обесхрабрујућа. Понудите разговор. Охрабрите. Примењујте поменуте методе у школи и код куће. Деца која греше прихватају касније себе као особе којима је то дозвољено, а грешке очекују и код других и сматрају их саставним делом учења и развоја. Таква деца су слободна деца, деца која живе без страха.
Аутор текста: Тамара Костић
Извор. НТЦ УЧЕЊЕ
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

2 коментара на "Шта у школи изазива страх и зашто је деца све мање воле

  1. Ivana каже:

    To o cemu vi pisete apsolutno nije tacno. Danasnja deca skolu dozivljavaju kao mesto za druzenje , igru sa vrsnjacima i ucenje. U skoli je sve to besplatno, a imaju i nastavnike da brinu o njima. Kada strahuju ,to obicno bude zato sto se nisu spremili za cas ispitivanja ili nisu sistematicni u radu. Toga su deca vrlo svesna, samo malo manipulisu sa roditeljima. Pa gde prodje ,prodje. Deca prodju brzo kroz skolu, a roditeljima ostaju za ceo zivot. Pratite i analizirajte sta vam pricaju.

  2. Ivana каже:

    To o cemu vi pisete apsolutno nije tacno. Danasnja deca skolu dozivljavaju kao mesto za druzenje , igru sa vrsnjacima i ucenje. U skoli je sve to besplatno, a imaju i nastavnike da brinu o njima. Kada strahuju ,to obicno bude zato sto se nisu spremili za cas ispitivanja ili nisu sistematicni u radu. Toga su deca vrlo svesna, samo malo manipulisu sa roditeljima. Pa gde prodje . Deca prodju brzo kroz skolu, a roditeljima ostaju za ceo zivot. Pratite i analizirajte sta vam pricaju.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама