Док сам још била “teacher”, највише од свих ђака сам заволела два дечака који су ми правили највеће проблеме на часу. Зашто? Зато што сам се највише трудила да их придобијем. Мислим да су и они заволели мене. Не знам колико сам успела да их мотивишем да уче, али јесу више пазили на часу. Ствар са мотивацијом је у енергији коју дајете другима.
Један менаџер који је био лош у школи ми каже да би био бољи ђак да су професори представљали градиво на занимљивији начин. Дакле, треба заинтересовати ученика да би он хтео да се бави предметом.
Како кад је њима све осим дигиталног смор? Чиме?
Мени је као детету било супер кад би ми “teacher” дала Чунга-лунга жваку за тачан одговор. Као wоw, добила сам жваку (а не сме да се жваће на часу)! Али нисам боље памтила због тога. Спољашње награде као да не делују на сам процес учења код деце.
Као наставник сам приметила да ђаци воле да се играју на часу баш онако како би се играли, на пример, на рођенданима. Омиљена им је била игра у којој у паровима погађају речи са папирића. На њима би често стајале нове речи и фразе из лекција, граматички облици, итд. Било им је толико важно да победе у тих 7 минута часа да су чак и варали.
Исту игрицу можете да урадите и на часу историје са датумима битака и именима војсковођа, на пример. Као и на хемији са хемијским реакцијама, својствима једињења, итд.
Када обнављате градиво, играјте се вешала, асоцијација, погађања личности са папирима на челу, подморница, енглеске „Змије и мердевине“, „Pictionary“ (игра погађања цртањем), итд. За све њих можете да користите податке из лекција. Нека пре сваког потеза деца дају одговор на неко питање из градива. Вежбајте вокабулар на енглеском тако што ћете насумично избацити неке речи из познатих хитова, па нека их деца уписују док им пуштате песму.
Правите колаже, укључите сензорне активности са playdoh-ом, терајте их да се крећу на часу. Укључите у наставу Youtube клипове, филмиће и доживљаје познатих као примере за ваше градиво.
Научите их да образлажу зашто је нешто добро или лоше, да мисле својом главом. Саме игре не морају да трају дуже од 5-7 минута, а можете их извести на почетку или крају наставе, у зависности од тога шта је циљ часа.
Закључак: радити вежбања и подучавати их на њима близак и забаван начин.
Свака друштвена игра може да послужи као средство у учењу
Прочачкала сам мало по интернету да бих видела шта саветују данашњи наставници и нашла неке предлоге за родитеље и наставнике.
Ево шта могу да ураде родитељи како би подстакли дете да се више труди:
(сајт Childmind.com)
Пре него што покушате да своје дете више заинтересујете за школу, размислите да ли оно има и неки додатни проблем: можда има АДХД, проблеме са учењем, неке друштвене изазове или проблеме емоционалне природе. Све ове потешкоће смањују жељу да се уче нове ствари.
Кад сте добро простудирали ситуацију, почните да радите следеће:
Укључите се у то шта се дешава у школи
Помозите детету да уради домаћи или га преслишавајте. Можда му заиста треба мала помоћ да би напредовало у раду.
Питајте га шта је данас учило у школи. Разговарајте о његовом друштву за столом. Учите га да је школа део живота и да се не уче лекције само да би се добијале оцене.
Постављајте му животне ситуације у којима оно треба да примени своје знање. На пример ако сте напољу, за таблицу множења питајте: ако ова зграда има 8 спратова плус приземље (дакле, 9), а сваки спрат 5 станова, колико има станова у овој згради?
Ипак, када је тинејџер у питању, пазите колико се уплићете да вас не би гледао као дежурно њушкало.
Користите стимулацију
Друштвени стимулуси одлично делују на децу. То су ситуације када их похвалите, загрлите или кажете „баци петака“. Деца жуде за признањем и желеће да постижу нове успехе, јер ће се тада осећати добро.
Кен Шустер, неуропсихолог са Института Дечији Ум има једноставан предлог који ради: користите одлазак на сладолед или им дајте чоколаду након што дете обави активност.
Ако је у питању задатак који дуго траје, поделите са дететом посао на мање делове. Када заврши део посла, наградите дете малом паузом.
Наградите труд више него резултат
Покажите детету да поштујете то што се оно потрудило.
Ако га хвалите што је радило кад му је било тешко, што није одустајало већ се све време трудило, што је покушало да уради нешто за шта није било сигурно да може да успешно заврши, дете ће почети да ужива у томе да помера сопствене границе. Бодриће само себе да истраје.
Помозите му да види ширу слику
Код старије деце је довољно да их подсетите на њихов дугорочни циљ. Она знају шта је награда на дуже стазе и некад и само подсећање на награду може да им помогне да наставе да се труде.
Пустите га да греши
Често из грешака учимо више него из својих успеха. Понекад је једини начин да деца науче како да се пристојно спреме за школу да схвате шта се дешава када се не спреме.
Тражите помоћ са стране
Ангажујте неког старијег ђака или наставника за приватне часове када детету не иде.
Нека наставник буде ваш савезник
Ви имате један увид у ситуацију, а наставник сасвим други. Размењујте податке и стратегије које функционишу код детета.
Ако ваше дете има потешкоће у развоју, помоћи ћете наставнику ако га посаветујете како да, на пример, најлакше скрене пажњу вашег детета.
Такође, ви можете да награђујете дете за то колико је добро пратило на часу. Наставник може да бележи поене за дететово завршавање задатка и праћење упутстава. Када их ви после часа видите, дајте детету мале награде за његов труд, као што је да буде 10 минута дуже на таблету.
И ви потражите подршку
Неке школе или здравствене институције имају групе за подршку родитељима деце коју је теже мотивисати. Ако је ваша школа нема, организујте је ви лично.
„Врло је утешно да чујете да нисте сами“, каже мама једног дечака са АДХД-ом, „Такође је важно да имате на уму своје циљеве: ваше дете можда неће постати вуковац. Уместо исхода фокусирајте се на његов труд и посвећеност.
Шта могу да ураде наставници да би мотивисали децу:
Према савету искусне наставнице са сајта Learning on the move, просветни радници треба да буду веома пажљиви са мотивисањем.
Унутрашња мотивација је оно што заиста покреће децу да уче. Ако је имају, деца желе да нешто науче и нису им потребни подстицај других људи или награда.
Награде и подмићивање?
Што више наставници користе награде и подмићивање, све више је природна унутрашња мотивација ђака условљавена спољним факторима.
Уз помоћ награда деца могу да постигну шта наставници желе у тренутку, али то награђивање на крају може да буде и велика противуслуга ђацима.
Претње?
Детету никако не треба претити на било који начин, јер претње проузрокују стрес. Он негативно утиче на рад мозга и процес учења.
Осећај повезаности
Када ђаци у разреду имају позитивно искуство у учењу, они ће се и повезати на емоционалном нивоу. Због доброг искуства велики проценат њих ће имати позитиван биолошки одговор на такво учење. Ово је одлична основа за грађење унутрашње мотивације.
Права награда за мотивацију је у глави
Мозак сам себи ствара природне опијате као награде. Ове моћне хемикалије регулишу стрес и бол. Систем за награђивање у мозгу каже:
„Ово је било супер. Запамтићу то тако да могу да га поновим.“
Осећај да напредујете вас мотивише да наставите да покушавате. Тај исти осећај вас вуче напред, нарочито када је тешко.
Слављење успеха
Ово није исто што и награда.
Ако прослављате успех, то за децу није „шаргарепа на штапу“. Гестови слављења успеха могу да буду заиста једноставни ритуали, као што је да цео разред отпева песмицу, баци петака или нека друштвена игрица.
Како да наставници изграде унутрашњу мотивацију ђака
Што више наставници обликују уживање и љубав према учењу, то ће деца више неговати унутрашњу мотивацију. Наставници треба да деци дају шансу да она сама начине неки избор, да уоче и славе њихов вредан рад и успех.
У свакодневни рад са децом треба да убаците оно шта их највише мотивише: циљеви којима она не могу да одоле, позитивна уверења и корисне емоције.
Системи напретка
Децу веома мотивише да направите системе који им помажу да прате свој напредак (али то не треба да буду оцене, већ смајлићи, срца, мали печати, налепнице, итд.).
Учите их да је учење корисно
Помозите деци да виде каква је корист од досезања сопственог циља.
Деца треба да на неки начин повежу своја искуства у учењу са својим животом. Ако су активна у учењу, имаће више ентузијазма и биће више мотивисана да уче и даље.
Ако славите појединачне и групне успехе, успећете да замените спољне системе за награђивање и гајићете унутрашњу жељу да учите зарад самог учења.
Понашајте се онако како заиста мислите. Или промените своје мисли
Није вам мило да уђете у незаинтересован разред, јер њихова енергија прелази на вас.
Исто важи и за децу. Наставници константно шаљу несвесне поруке. Важно је да као наставник повежете своју вербалну и невербалну комуникацију.
Дајте им део одговорности
Укључите ђаке у доношење одлука и постављање критеријума. Наравно, неће одлучивати о питањима на контролном, али могу да доносе мање одлуке, на пример коју игру да играју на крају часа. Ово ће подстаћи њихову унутрашњу мотивацију и помоћи им да остваре своје основне потребе.
Продискутујте са њима о њиховом успеху
Када деца напорно раде и постигну неки успех, причајте са њима колико је добар осећај што су постигла свој циљ. Афирмишите њихова добра осећања тако да их и она буду свеснија. Ако ојачате ефекат тих осећања, помоћи ћете деци да оснаже своју унутрашњу мотивацију.
Најтеже је терати неког да учи. Али увек има места да се нешто исправи у раду са децом, чак иако им је све „смор“. Најбоље је да „ударите“ на оно што их стварно занима. И да им докажете да образовање ипак вреди, чак и у земљи где царују непотизам и необразовани. Мислити својом главом није мала ствар.
Аутор: Мариа Милојковић – некад teacher, преводилац и ћата у фенси фирми. Остала без посла, па почела да пише и учи да не би полудела. Пише на америчком Медиуму, објавила дечју двојезичку књигу на Амазону. Купила тегове од по 3 кг, али никако да скине стомак. Пратите је на Фејсу, на Инстаграму или на њеном сајту где ће вам поклонити е-књигу о васпитању деце.