Чега се највише плашим?
Плашим се – себе, потеза које повлачим у тренуцима када нисам паметна, када се залетим без размишљања, када ме повуче осећај незадовољства, фрустрације, беса.
Кад мало размислим, човек је себи највећи непријатељ (а жена тек). Све одлуке, све што сам радила годинама уназад, ма где годинама, деценијама… Све грешка до грешке, из једне заблуде у следећу.
И много пута сам се питала зашто, и како је све то могуће. Како је могуће да је једна здрава, права, ваљда нормална, образована и пристојно васпитана особа толико радила против себе.
Зашто једна жена, било која жена, у овом случају ја, не уме да када треба стави прст на чело, размисли, схвати, промисли, одлучи и спроведе оно што је за њу најбоље. Ето, поред свих компликација које ми је живот донео, или ваљда баш због свих компликација, стално ово питање вртим по глави.
Радимо против себе, јер није имао ко да нас научи ко смо, шта смо, и шта је оно што у животу заслужујемо. А заслужујемо само најбоље.
Не мислим на новац, или велику љубав, или велику породицу, нити добар посао.
Мислим на унутрашњи мир, достојанство и осећај за сопствену вредност.
Мислим на нашу вредност као људских бића.
Мислим на смиреност и достојанство као модус вивенди, као начин на који треба да проживимо свој животни век.
Е, то.
Радим против себе јер сам одрасла у породици где се подизање деце сводило на храну, одећу, лекаре, школу. И све је то било како треба, и све је то у реду јер сам увек имала све што ми је било потребно, а често и више од тога.
Сада ме, међутим, кроз грешке које сам правила, и које и даље правим, стиже све што су моји родитељи погрешно радили.
Нису ослушкивали моје мисли, моје жеље, потребе, страхове и дилеме.
Јер није све у одећи и школи.
Нешто је и у осећањима.
Причам неко вече са ћерком, каже у школи су тоалети грозни. Јасна ствар, то је код нас жалосна класика. Хладно је, деси се да нема даске. А и кад има, даска често буде упишана и прљава. И тако се она стиска и не иде у wc.
Шта да радим? Да скочим на учитељицу, на директорку, на теткицу? Џабе, хигијена је вештина којом нису сви овладали, нити ће.
Предложим ја њој следеће: купићу специјалан папир који се ставља на даску, а после се једноставно баци у шољу. Згодна ствар.
Прво је рекла може, одлична идеја. Мало касније, из мрака дечије собе – светло је већ угашено, време је за спавање – дозива ме гласић. Не може да спава, размишља. Мама, нећу да ми купиш тај папир за шољу, не треба ми.
Сутрадан се премишљала па је питала, може ли та хартија да се пресавије. Да је нико не би видео, да јој се нико не би подсмевао…
Одмах сам схватила: не жели да се разликује од друге деце. Ако нико у тоалет не носи папир за даску, онда неће ни она. Жели да буде иста као и остали, и то је нормално.
Касније ће можда хтети да се истиче, да се издваја из масе. Но за сада, природан процес социјализације налаже да ради исто што и други, да не одскаче.
А за те ствари родитељи морају да имају слуха.
Била сам против “сатића смартића”, док нисам схватила да већина деце у разреду има тај реквизит. И даље сматрам да јој можда баш и није неопходан, али добила га је. Да се не би издвајала из гомиле, да би се осећала добро. Ситница која је за њу веома важна да би се боље осећала, стекла самопоуздање.
Све те ствари, сви ти моменти о којима не желимо да размишљамо, који су за нас глупости, за нашу децу не само да нису, него су најважнији. Важнији од хране, одеће или оцена.
А родитељима је најчешће приоритет све друго. Родитељима је важно да је дете сито, здраво и да је спремно да учи. Мојим родитељима је било важно да ја будем послушна, да не излазим превише, да се кући враћам рано и да ме увек имају у видокругу.
Моја мајка је уредно претурала по мојих фиокама, али никада није села да са мном разговара као жена са женом.
А тако се тешко може сазрети. Тако сам ја постала – ја, особа која дуго није могла да схвати да греши, јер је касно у животу успела да се избори за право на грешке.
Јер није имао ко да је у грешкама испрати и посаветује.
Моја другарица има одраслу ћерку која се заглибила у кредит, па у кредит за отплату кредита и тако у круг. Имала је жеље, то је природна ствар. Није имала довољна примања за остварење тих жеља и живот о каквом је маштала, па је из грешке у грешку себе довела у тешку ситуацију. До тога можда не би дошло, да су јој родитељи, осим тога што су је хранили, облачили и школовали, посветили пажњу, ону људску, ону која деци највише треба. Можда, да су се потрудили да загребу испод површине, можда би заиста видели своје дете, оно које су направили, а не неку тамо особу коју су подизали, којој су пружили материјалне услове – и ништа више.
Нисмо свемоћни, и пут до квалитетног родитељства поплочан је грешкама које су деловале као најбоље намере. Шта нам је чинити, шта да радимо а шта да не радимо?
Није деци важна лепа одећа, стварно није. Важно им је да се не разликују. А докле год нису постали свесни себе и особина које их чине јединственим – треба да им то и дозволимо, да се уклопе.
Није деци важан час страног језика или клавира. Наравно, добро дође и значиће им једног дана. Али пре свега им сада, овог тренутка, баш овог, значе загрљај и топла реч. Похвала.
Нису деци најважније добре оцене. Нама јесу, то је истина. Али њима, њима је важно то време које проводе са нама, то заједничко читање неке бајке, заједничко решавање задатака из математике. И похвале, пуно похвала. И разговори, стално разговори.
Да не би једног дана чинили погрешне изборе или повлачили погрешне потезе, да се не би заљубили у погрешну особу.
Да не би сами себи постали највећи непријатељи и из незнања и неискуства радили против себе.
Као што сам ја.
Извор: Сачекајмало