„Пре него што кренете да тражите срећу, проверите. Можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива, и многи не умеју да је виде.“ – Душан Радовић
Нашле смо се да прошетамо. Знала сам да ће да осуђује моје изборе. Још од кад сам затруднела, она би испитивала моје одлуке.
„Јеси ли ти срећна?“, питала ме је једном. Тада сам пролазила кроз пакао. Знала је то.
Нисам знала како да одговорим на то питање. На шта мисли?
Не верујем у срећу. Видим је као осећање које дође и прође, између свих других емоција: изненађења, туге, љубоморе, итд. Верујем у срећну смиреност – осећање задовољства јер су ствари генерално у реду. Место до кога се веома тешко стиже.
Коначно сам стигла до тога. Нема стреса, сви су здрави (укључујући и моје родитеље), деца нису више толико заморна, имамо довољно пара, радим на неким занимљивим пројектима. Доста тога сам раније превалила преко леђа.
Дакле, нашле смо се – она у својим кожним чизмама са новом фризуром, ја са коњским репом, у шљампавом џемперу и зимским непромочивим ципелама.
Док смо ходале, поверила сам јој се да сам задовољнија него икад.
Морала је све да провери:
„Зашто ти он не помаже око деце?“
Али помаже.
„Зашто не узме слободне дане кад су болесни?
Зашто не нађеш посао ван куће и онда видиш да ли ти одговара?
Зашто размишљаш о школи за своју децу?
Која је поента образовања?
Зашто људи размишљају о срећи своје деце?
Па шта ако деца не излазе напоље?
Зашто треба да учиш своју децу да се играју са свима? Твоја учитељица је тебе учила исто?! У коју си то школу ишла?“
У ову поред које пролазимо.
Зашто не путујете? Беч није занимљив. Ја идем у Напуљ. Карта за Колумбију је 600 долара. Зашто не идете тамо? Моја колегиница има четворо деце и они стално путују… “
„Па, нек путује“, мирно сам рекла.
Није било краја питањима. Имала је претпоставке, закључке и сумње. Понекад се чинило као да сам код инспектора. Било је бесмислено убеђивати је да је нешто погрешно разумела.
Знам је. Дружимо се преко 20 година. Виделе смо и чуле слепе заљубљености, љубавна разочарања и моралне дилеме оне друге. Врло добро се познајемо. Она је краљица забаве.
Али последњих неколико година ме осуђује другарица за коју се чини да има све то хоће. Не верујем да је очајна. С њене тачке гледишта, ствари нису савршене, али смо обе виделе и горе.
Не могу да се сетим када је рекла: „Срећна сам због тебе.“ Мој живот није довољно добар. Иритира је. Она је превише кул за мене, женицу.
Користила је тај израз и раније, када је причала о девојкама својих комбинација. Фине досадне девојке би добиле момка, а јаке жене би остале празних руку. Оне које су материјал за удају треба презирати.
Погледала сам је у очи. И даље су прелепе тиркизне боје. Али поре на њеном лицу су ми се чиниле већим. Уоквирују их боре смејалице и линије дубоко урезане у њено чело. Бесане ноћи проведене у пићу на фенси местима пуним дима цигарете узеле су свој данак. На крају крајева, имамо 40 година.
И ја сам пуна бора око очију. Једно јутро, 18 месеци након што сам се породила, видела сам у огледалу 7 година старију себе. Нова улога је била напорна: слуга-забављач-пандур 24 сата дневно. Само касирке и случајни пролазници сада помисле да сам млађа – раније није било тако.
Родитељство ме је променило на незамислив начин. Моје тело, рутине, каријера, лепа гардероба и излазак из зоне комфора – нестадоше. Изгубила сам пажњу мушкараца, пронашла сам стрпљење и одлучност.
Никада нисам желела да се променим, али заиста мораш. Заробљен си унутар куће, подижући пар младих сисара човечије врсте. Док си унутра, мењају се најпопуларнији клубови, а и мода такође. Не знаш најновије трачеве. Осећала сам се отупело и спутано док нисам схватила да не можеш да се бориш против тока природе.
Ова жена-светски-човек има тако јаку жељу да докаже да је мој начин живота погрешан. Она се никад не би задовољила животом без велике каријере, много новца, лудог заљубљивања и провода. Она презире оно што сам ја постала. Мржња према мамама малих фудбалера, како то зову Американци.
За њу је срећа то да може да донесе сваку појединачну одлуку, а да не разматра било кога другог. За мене је то симбиоза мојих жеља и онога шта је породици потребно.
Никад раније нисам била домаћица. Мењала сам фирме и делатности више од 10 година. Онда сам одлучила да имам породицу. Ту сада улажем свој труд. Али бити мајка и домаћица није довољно.
Ако имате довољно емпатије, а немате додатни пар руку да им турите бебу и одскакућете на посао, коче вас дечије болести, њихови миљокази, паркови и кућни послови. Потребне су године да се прилагодите константном тражењу пажње, плачу и туђим потребама док не схватите да сте постали неко други.
Нема другог начина, па изаберете да то прихватите.
Деца су аљкава мала створења. Просипају и разбијају, пењу се уз радијатор, имају тантруме и смеју се неодољиво. Морате пуно да бришете дупета, чистите, дисциплинујете, убеђујете, грлите и тешите. Ово није најбољи провод у вашем животу. Њихове жалбе насупрот вашој досади.
Али заједно правимо пите. Ја кувам пилећу супу, они исеку читаву свеску на комаде. Они имају проблем са вршњацима, а мени се срце сломи. Они проведу ноћ код бабе и трче ми у наручје цичећи када ме виде следећег јутра. Они су моје тежиште.
…
А потребан вам је посао. Да останете ментално укључени. Жене се удаве у зони комфора сопствених кућа. Изгубе самопоуздање и енергију. Али нећу се задовољити било којим послом. Нити јурцањем кући са посла у извини-али-немам-времена-за-то.
Моја мама ми је била преко потребна када сам била мала. Брзо би одрадила кућне послове и онда одлазила на радно место продавачице у великој робној кући. Посао који те учи толеранцији и зену. Увече би сређивала по кући и пожуривала нас у кревет. Никада није имала ни минут времена за себе.
Иако радим много невидљивог кућног посла за који нисам плаћена, смиренија сам и задовољнија него икад. Увек се радујем када треба да качим веш на сунцу. То је мој зен.
Видим каријеру од 9 до 5 као начин да зарадим довољно новца. За моју кул другарицу, он симболизује статус – престиж, козметичке салоне, путовања, гардеробу и клубове. Увек сам се дивила њеној издржљивости за рад под притиском. Почела је као конобарица на плажи и дошла до менаџера у банци.
Ја сам увек желела породицу. Она би жудела за срцеломцем, а онда се задовољила неким просечним ликом. Њена срећа су везе за једну ноћ, флертови, узбуђење, драма и патња. И мени су њени избори ОК. То је њена срећа.
Али ми више није ок да не могу да је видим петком и суботом, јер су те вечери резервисане за другаре који воле провод. Ја сам неко са ким се убија време уторком увече. Мама која није кул без активног друштвеног живота. Бескорисна жена за презир. Тако да се више не налазимо тако често.
Она види родитељство као крај доброг живота. Нити га разуме, нити то жели.
Види ме као сеоску учитељицу јер ми је породица на првом месту. Ја сам досадна, јер у њеним очима ја сам господарица куће.
Никад не бих изабрала њен начин живота, али је такође никад не бих ни осуђивала. Она је срећна тако? У реду. Али ако не жели да прихвати моју врсту среће, време је да се виђамо још ређе. Њен избор.
Аутор: Мариа Милојковић – некад teacher, преводилац и ћата у фенси фирми. Остала без посла, па почела да пише и учи да не би полудела. Пише на америчком Медиуму, објавила дечју двојезичку књигу на Амазону и Кобоу. Купила тегове од по 3 кг, али никако да скине стомак. Пратите је на Фејсу, на Инстаграму или на њеном сајту где ће вам поклонити е-књигу о васпитању деце.