Кад једног дана на то дође ред, научићу те да кажеш “Хвала” и “Извините”. Те две речи спасиле су ме много пута.
Кад једног дана на то дође ред, научићу те да кажеш “Љубав”. Да будеш љубав и сејеш љубав. Јер познато је, да како сејеш тако ћеш и да жањеш.
Кад једног дана на то дође ред, водићу те у све библиотеке и позоришта, да своју слатку и лепу главицу начиниш свестраном и паметном.
Кад једног дана на то дође ред, јешћемо сладолед у паузи између два круга ролеријаде на кеју поред Дунава.
Рећи ћеш ми како у твојој групи у вртићу постоји једна другачија девојчица са којом ти посебно волиш да слажеш коцке и играш се луткама. А ја ћу ти рећи како је сасвим у реду разликовати се, и да сви имају једнака права на живот. И да ћемо је идућег пута повести са нама на сладолед.
Кад једног дана на то дође ред, плакаћу јер си из вртића донела свој први осмомартовски цртеж на коме сам ја.
Кад једног дана на то дође ред, ићи ћемо у Улицу отвореног срца и носити црвене носеве у знак подршке.
Певаћу ти песме и причати приче. Учићу те слова, бројеве, облике и боје.
Научићу те да никад не осуђујеш, да будеш своја, самоуверена и емпатична.
Кад једног дана на то дође ред, рећи ћу тати да те подигне да на врх јелке ставиш звезду.
Да гледаш у звезде, и пронађеш своју.
Да верујеш у магију и да је сама ствараш.
Кад једног дана на то дође ред, пољубићу те и поћи са тобом за руку у твој први школски дан.
Кад једног дана на то дође ред. А сваки дан је за нешто створен.
А сви су моји дани створени за тебе.
Да их са тобом делим; да се заједно смејемо, радујемо, грлимо и волимо.
Једног дана, знам засигурно.
Аутор: Сања Митић, васпитачица, мама, аутор блога saninaobloga.video.blog