Мама је прва љубав. Она је наша прва веза са животом и нама самима. Она је наша сигурна лука. О себи прве ствари учимо кроз интеракцију са мајком. Природно је то што увек тежимо и чезнемо за њеном физичком и емотивном подршком, за њеним додиром, осмехом, заштитом. Њена емпатична реакција на наша осећања, жеље и потребе утиче на то како видимо себе и колико вреднујемо своје потребе. Нарцисоидна мајка која не показује емпатију чини велику штету психолошком развоју своје деце. Као и Нарцис из грчког мита, она у деци види само свој одраз. Не постоји граница која раздваја њену децу и њу и она њих не види као индивидуе, као јединствена и непоновљива бића која су вредна љубави таква каква јесу.
У наставку се налазе неке карактеристике нарцисоидних мајки и последице које оне остављају на децу.
Недостатак граница
Неке од последица које нарцисоидна мајка оставља на ћерке другачији су од оних које оставља на синове. Јер девојчице најчешће проводе више времена са мајком и посматрају је као узор. Нарцисоидне мајке обично виде своје ћерке истовремено као неку врсту претње, али и као храну за сопствени его. Кроз упутства и критике, оне покушавају да обликују своје ћерке у неку „унапређену верзију себе“. У исто време, оне на своје ћерке пројектују своје нежељене особине, попут егоцентричности, себичности, хладноће, али и неке нежељене особине своје мајке. Нарцисоидне мајке могу волети синове више иако њима могу наудити на неки други начин, попут емоционалног инцеста.
Нарцисоидно злостављање
Стално посрамљивање, поткопавање развоја идентитета једног младог бића логично ће створити несигурност. Она неће веровати својим осећањима и импулсима и увек ће мислити да је крива што је мајка њом незадовољна, несвесна да, заправо, шта год да уради, мајка никад неће бити задовољна. У оваквој породици, муж, односно отац детета обично је и сам жртва неког облика злостављања или је само пасиван и не труди се да заштити ћерку од нарцисоидне мајке. Ћерка не успева да научи да се сама супротстави јер је обично омаловажавана од малена. Осећа се немоћно и, навикнута на злостављање, често га касније у животу и не препознаје.
Токсично посрамљивање
Ћерка нарцисоидне мајке се ретко, или никад не осећа прихваћеном таква каква јесте. Мора да бира између тога да жртвује своју личност или да изгуби мајчину наклоност и љубав. И то постаје образац који ће је пратити и касније кроз пријатељства и љубавне везе у одраслом добу. Њено исконско биће, оно што она јесте, бива поражено, одбијено, како од њене мајке, тако и од ње саме. Последица је осећај стида због веровања да је она сам, због онога што јесте, недостојна било чије љубави. Како и може бити вредна нечије љубави, ако није довољно добра оној која би требало да је воли безусловно? Како се никад не осећа довољно вредном, њен живот постаје непрестана тежња за признавањем. Пошто се љубав мора заслужити, њен живот и везе у одраслом добу вероватно ће понављати образац жртве.
Емоционална недоступност
Емоционална блискост коју нормална мајчинска нежност и осећај за дете производе, у случају нарцисоидне мајке је одсутна. Мајке нарциси воде рачуна о физичким, али не и о психичким и емотивним потребама своје деце. Ћерка не схвата шта ту недостаје, али чезне за топлином и разумевањем мајке, а ту топлину може искусити само у односу са другим људима у свом животу. У оваквим околностима, ћерка нарцисоидне мајке не може да научи да вреднује своје емоционалне потребе нити уме да их препозна.
Контрола
Родитељи нарциси су кратковиди. Свет се врти око њих. Они контролишу и манипулишу потребама своје деце, њиховим осећањима, изборима који праве. Њихово родитељство заправо је често под девизом „Радићемо на мој начин или никако!“
Нарцисоидне мајке понекад су, ако имају и мушко дете, много више окренуте њему, док је ћерка занемарена. Друга врста ових мајки је она која на своју наследницу гледа као на пројекат. Ова мајка жели да њена ћерка постане најбоља могућа верзија ње саме, а то покушава да постигне кроз непрестану критику и контролу. То су мајке које покушавају да живе кроз своје ћерке, које виде као продужетак себе. Оне желе да се њихове ћерке облаче и понашају као и оне саме, да бирају хобије, младиће, професију, као што би то оне чиниле. “За њено добро,” оне забрањују или критикују све што ћерка жели или воли, поткопавају њену способност да мисли сама, да зна шта жели, да бира за себе, да се бори за своје изборе.
У својим везама у одраслом добу ћерке нарцисоидних мајки често се стављају у улогу потчињеног и контролисаног.
Опоравак
Опоравак од трауме одрастања уз осећања одбијања и посрамљивања захтева неко време и озбиљан труд. Он почиње са идентификовањем и разумевањем тога да су поруке понижења и посрамљивања које је мајка слала – неистините. Следећи и најважнији корак је замена тог негативног унутрашњег гласа, гласом нежности и љубави према себи самој.
Приредила: А. Цвјетић
Извор: psychologytoday.com