Доктор наука Рајнер Пацлаф: Што више мала деца гледају телевизор, чешћи су и тежи дефекти у њиховом говору

јул 16, 2019

Доктор наука Рајнер Пацлаф написао је књигу “Укочени поглед” о томе шта се под дејством телевизије дешава са људском психом, нарочито са психом детета:

“Што више мала деца гледају телевизор, чешћи су и тежи дефекти у њиховом говору. Екран телевизора блокира спонтане стваралачке игре и природне покрете. То изазива дефицит у формирању функција великог мозга, што се одражава и на стваралачке способности, фантазију и интелект. Научници констатују да се код данашње деце све теже формирају функције за реаговање на унутрашња и спољашња стања – топлоту, равнотежу, покрет, мирис, додир и укус.

Телевизија изазива потпуно заустављање акомодације очију. Укоченост погледа преноси се на читаво тело. Чак и најнесташнија деца сатима непокретно седе испред телевизора. Лекари то зову застој моторике, али проблем ту није у пасивности мишића, него у пасивности воље која управља мишићима. Врши се својеврсни атак на човекову вољу. Све активности су снижене, воља ослабљена, а самим тим долази до деградације личности.

Када се подвргне тестирању стање општег образовања код Немаца, може се извести једноставан закључак: што дуже човек гледа телевизор, то су оскуднија његова сазнања”.

 

Немачка статистика је тачна: “Данас је на часу математике неупоредиво теже објаснити доказ теореме, него пре десет година, тако да многи ученици не умеју самостално да врше ни најпростије мисаоне операције”. Немачка привредна комора два пута је спровела један исти тест (у коме је учествовало 740 добровољаца). Проценат оних који добро умеју да рачунају за десет година је спао са 20,8% на 11,2%. Двоструко!

Маршал Маклуен, највећи светски ауторитет у области утицаја телевизије на човека и друштво, у разним годинама је писао:

“Дете телевизије – то је инвалид који нема никакве привилегије” (1964); “Телевизија делује као ЛСД”; “Било би веома добро када у Америци уопште не би било телевизије” (1967); “Безопасна доза телевизије за децу је негде око нуле”; “Телевизор демобилише мишиће ока. Због тога дете телевизије не може да чита. То није теорија, него чињеница коју смо открили и доказали” (1977).

Дете копира одрасле, усваја говор (нагласак), манире, ход, обичаје, начин узимања хране, интонацију, добре и лоше навике. Ако родитељи пуше, највероватније ће и дете постати пушач. И пословица то потврђује: “Ивер не пада далеко од кладе”. Али некада је “клада” подразумевала родитеље, оца. Затим су се код младих појављивали идоли: циркузанти, глумци, познати научници, велики спортисти – сви који су били уважени и успешни.

Пре појаве телевизије оријентир за друштво је био јунак – храбар, свет, мудар и добар. Оријентисање према таквом јунаку вуче друштво увис. Када кажемо “телевизија”, ми имамо у виду нашу савремену телевизију. Узмите у руке данашњи програм и упоредите: пре педесет година он је изгледао друкчије.

… Никада и нигде проститутка није била образац за подражавање. Нико никада није учио младе да свој интимни живот учине јавним, све док се није појавила емисија “Кроз стакло” (еквивалент нашег “Великог брата”, прим. прев.)

Дно је испливало на врх

А телевизор је главни механизам, главни инструмент тог преврата. Људи копирају јунаке ТВ екрана у свему – копирају њихове фризуре, њихове изразе. У току је убрзана, масовна (општенародна) обука. Телевизор говори чиме да перемо веш, чиме да се бријемо, шта да једемо, шта да обучемо, чиме да се намажемо, насапуњамо, напудеришемо. А као духовну храну телевизор нуди самога себе.

…Оно што не може да се прода, тога уопште нема на  телевизији. Ум, доброта… тога нема на полицама. А чим се роба не продаје, зашто онда о њој говорити, зашто трошити драгоцено време? Нема робе, нема ни рекламодавца, нема ни места на телевизији. Нема места за најбоља људска осећања, јер се она не продају.

* * *

Телевизија утиче на људе – то је доказано. Старија поколења се згражавају због прљавштине, бестидности и суровости. А млади слежу раменима: шта ту има тако необично? Старији су одрасли у друкчијој атмосфери. За њих је много тога на данашњој телевизији одвратно. А млади су одрасли са том телевизијом. Та храна (духовна храна) је за њих норма. Утицај телевизије је очигледан, и он је типичан. Свака суровост и сваки разврат се увлаче под кожу и престају да нас потресају, чак нам пружају и задовољство. И пут оних који су научени на таква задовољства, на такву храну – води само низбрдо, према још већој суровости, или још поганијем разврату. Тако наркоман полако повећава дозу. Ранија доза већ више не делује на њега.

…А због чега се све то приказује? Због чега нас свакодневно све више гурају у насиље, подлост и прљавштину? Зар су људи са телевизије умно поремећени? Њихово понашање мора имати неког смисла.

Смисао постоји. Он се зове “новац”. А на њиховом језику – “рејтинг”.

Тамо, на телевизији, рејтинг је постао божанство. Они се моле само њему.

Извор: pricalica.blog.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама