Свима је познато да је јуче Кризни штаб донео одлуку да се старији основци и средњошколци од 30.11. пребаце на онлајн наставу, а да ученици од 1. до 4. разреда наставу и даље похађају у школским клупама. Вртићи ће, такође, радити нормално. Чак није уведена ни обавезна потврда за родитеље да морају бити на послу, или, барем, да су запослени, па да децу немају коме да оставе на чување.
Јасно је да је ова одлука показала да су нечији животи вреднији од других. Неко ће рећи – па добро, али, шта ћемо са лекарима, возачима, продавцима у маркетима? Па зар нису и њихови животи једнако вредни? Апсолутно јесу! Овде говоримо о ономе што је могуће и ономе што није могуће.
Да објаснимо – учитељ може, уз одређени труд, свој посао да ради онлајн. То свакако није добро трајно решење, али је добар начин да се смањи ризик од заразе и мало растерети здравствени систем у тренутку када му је то преко потребно. Возач аутобуса не може да ради онлајн, нажалост. Ипак, то није разлог да они који могу, то и не ураде.
Сад долазимо до кључне теме и разлога због ког ће васпитачи и учитељи ићи сваког дана на посао, користећи превоз и сусрећући се са колегама и родитељима. Економија. И то би се могло уважити као легитимно. Али, хајде онда да будемо отворени и да кажемо – учитељи, васпитачи, знамо да сте у опасности. Знамо да ваш посао не би требало да буде само чување деце. Али у овом тренутку, то тако јесте. Да би економија опстала, морате да ризикујете.
И, у реду. Али, када погледамо десеткована одељења и разреде у којима од петнаесторо деце сада седи троје или четворо, не можемо да се не запитамо – да ли је заиста решење да комплетан систем образовања од 1. до 4. разреда и сви вртићи раде пуним капацитетом због, рецимо, 20% деце којима је реално потребно чување?
И да ли неко уопште зна како изгледа радни дан учитеља који ради у две групе. Ево, да појаснимо. Ако одељење има, примера ради, 28 ученика, они су подељени у две групе. Једна група долази, рецимо, од 8 сати ујутру, а друга од 10:30. Све сударајући се успут. Али то сад није тема.
Кад се, око 13 часова, заврши тај део наставе, учитељ/ица, одлази кући, да би наставила рад са децом која су онлајн, што због изолације, што због вируса, што из опреза. Те деце у неким одељењима има и више него оних што долазе на наставу, али она и даље ради у две групе плус онлајн. Апсурдно, напорно, ризично по здравље свих.
Како, онда, то решити?
Корак 1.
И за децу у вртићима, и за ону у школама, тражити обавезне потврде родитеља да не могу да раде од куће, те да су оба родитеља запослена.
Уз децу коју су родитељи већ повукли и која су на онлајн настави што из опреза, што због изолације, дошли бисмо, вероватно до још мањег процента деце којој је чување неопходно.
Корак 2.
За ту децу, којој је чување неопходно, организовати онлајн наставу, уз могућност да користе услуге боравка. Дакле – док су у боравку, имају чување, када их родитељи преузму, испрате онлајн наставу код куће. Сутрадан у боравку могу да ураде домаће задатке. Потребно је само мало веће разумевање учитеља када се ради о роковима и обавезама, а то, засигурно, неће бити проблем. У боравку би било највише 15 деце у групи, а учитељи би могли да се смењују на недељном нивоу, у „чувању“ деце.
У оваквој организацији, учитељи и васпитачи би били колико толико заштићени, смањиле би се гужве у превозу, а сасвим сигурно да би још један део родитеља заправо дошао до закључка да постоји начин да се организују у чувању деце, без одласка у школу.
Не мислим да сам ја, као учитељица, паметнија од целог Кризног штаба. Само мислим да се нису баш нимало потрудили да заштите све оне категорије становништва које могу бити заштићене. Ово решење делује ми, уз мало труда и добре организације, оствариво.
Аутор текста је учитељица из Крагујевца која је желела да остане анонимна