‘Деца на тај начин упознају значај приватне сфере и проживљавају целу палету осећања радости, забаве и страха – па то родитељи морају подржати’ С дечјом маштом плате и јастуци брзо се претворе у нешто магично: шатор и заклон!
Како деца одрастају, тако и они желе да имају мирно, тајно место из којег не желе да оду. Шатор је њихова тајно скровиште. Али та креативна, тајна места пуно су више од саме забаве, тврде стручњаци.
Шатори су одувек били део детињства, каже Давид Собел, професор емеритус на одељењу за образовање на универзитету Антиохија и аутор књиге “Children’s Special Places: Exploring the Role of Forts, Dens, and Bush Houses in Middle Childhood“.
Деца почињу да граде заклоне и шаторе у затвореном простору око 4. године живота, установио је Собел, а затим са 6 или 7 година почињу да граде напољу разне заклоне, кућице на дрвету, што је пракса која се наставља и даље. Метафорички и физички, изградња заклона одражава раст деце као појединаца, каже Собел; они стварају „дом далеко од куће“, без родитељског надзора. Заклони такође потичу креативност.
Сви заклони и шатори, према Собелу, имају заједничке особине: сами су их направили, тајне су и нико те не види, а ти све видиш. Деца су у њима сигурна – физички и емоционално.
Шатори и заклони су дечији приватни и сигурни свет. Заклони и шатори такође подстичу игру, што је корисно за децу.
Заклони помажу деци да ресетују свој мозак, каже Керол Сток Крановиц, васпитачица и ауторка књиге ““The Out-of-Sync-Child.”Тама унутар шатора уклања подражај који им није потребан и појачава оно што им треба – попут физичке удобности и самоће.
Кроз ову игру дете научи гомилу ствари, тврди хамбуршки психолог Михаел Тил. Дете се ослобађа урођеног страха од тога да остане само. Јер, по Тилу, дете мисли да је најгоре што му се може догодити је то да остане беспомоћно, само и заборављено. Скривајући се у свом шатору или заклону деца прерађују тај страх и граде једну врсту нервних подражаја – хоћу ли бити пронађен? Деца се радују оном тренутку када ће се срећно завршити њихов повратак у дневну или дечију собу.
„Деца на тај начин упознају значај приватне сфере и проживљавају целу палету осећања радости, забаве и страха – па то родитељи морају подржати“, саветују психолози.
Дакле, пре свега поштујмо прво шаторско правило: „Забрањен приступ одраслима!“ – и пустимо децу да се несметано играју. Машти притом нису постављене никакве границе, све док се нема шта поломити.
Извор: miss7mama.24sata