Памтим снег и како нас тата умотане у кафено ћебе са осликаном главом бесног тигра санкама вози на крај села, код бабе и деде. Брат седи назад, ја млађа напред.
Памтим врућ, брашном посут хлеб, купљен у дугачкој оронулој пекари с десне стране улице којом смо се враћали са аутобуске станице, на којој смо под мирисним липама чекали маму с посла.
Памтим лутку Виду са слепљеном косом коју дуго нисам могла да рашчеткам.
Памтим блато, мешам га у малим посудицама. Постаје ручак.
Памтим цртање у свесци А4 формата, на правоугаонике.
Памтим како се босим стопалима пењем на татина модра стопала која ме онда носају по стану.
Памтим мирис бабиних крпа и дедине приче из рата.
Памтим татино пијанство и дан када је престао да пије. Памтим како он припит и ја малена затежемо чаршаф на расклопљеном клик клак каучу. Памтим мобе. Доносила сам свима шта им треба, само да будем близу њега.
Памтим улице. И игре на улици. Школицу и ластиш.
Памтим купање дединог ловачког пса Доне са бабом Љубицом у дворишту од циглица. Дона је од шампона изгубила њух. Птице у зубима у лову више није доносила.
Памтим татину забринутост због мамине тромбозе. Памтим мамине сузе и мамин смех.
Памтим како са шест година у самопослузи сечем хлеб великим рецкавим ножем на пола, купујем павлаку и млеко. Хлеб узимам папиром.
Памтим дедину жуту кућу и двориште и бетонски валов у ком баба скупља кишницу да њоме перемо косу. Деда нас лети прска водом из црева. Вриштимо и смејемо се и вичемо: “Мене деда, мене!!!”
Памтим Дунав и посекотину на десном стопалу. Јогурт пун мехурића и мамину најежену мокру бутину изнад које маже паштету на хлеб. Једемо модрих усана, дрхтави. Прсти су нам смежурани.
Памтим њихову прву свађу.
Памтим тату кога боли чир. Памтим његове нервозе због тога.
Памтим мајстора који у време инфлације саопштава: “Отиш’о вам грејач!” А грејач скуп ко ђаво, пара нигде.
Памтим мамино лице и осетим њене сузе док ме гледа како примам златну читалачку значку.
Памтим осећаје.
…
Не сећам се шта сам имала на ногама. Осим зепа у којима сам се издизала на прсте, глумећи балерину око великог трпезаријској стола подстанарског тужног стана.
Не сећам се у каквим колицама су ме гурали, да ли су била удобна, колико точкова су имала и које величине. Не знам да ли су била нечија или само моја, ни боју им не памтим.
Не сећам се квалитета одеће, ни да ли је била скупа. Не знам да ли ме је неко због тога другачије гледао.
Понека слика… осећај… понека слика … осећај, осећај, осећај …тек понека слика, осећај…
… љубав… кроз додир и реч.
„109 плетеница“
Аутор:Jovana Kešanski