”Све иде из куће.“, ”Разговарајте са децом.“, ”Од родитеља зависи.“, ”Школа не може све.“ Понављамо ове реченице непрестано, као да постоји неко ко то не зна. Па да ли је могуће да до те мере не разумемо? Наравно да сваки родитељ зна да је најважније оно што иде из куће, да је најважније да он свој посао уради како треба, да с децом треба разговарати. Проблем је у томе што немали број њих то ипак не ради или ради лоше. Зато и постоје институције. Јер нису сви родитељи довољно вољни, компетентни, едуковани, спремни да о својој деци воде бригу на прави начин. Зато оно понављање ”морамо ми…”, ”мора сваки родитељ…”, ”едукујте децу…” није ништа друго до сипање флоскула које најмање чују они на које се највише односе.
За вожњу аутомобила треба да положите испит и стекнете дозволу. За отварање кафића треба вам решење, за продају кобасица санитарна контрола. А за посао у коме је на коцки читав један људски живот, а последично и животи осталих који га окружују, не тражи се ништа. Никакав испит, никаква потврда. НИШТА.
Дете може да добије било ко: брижан и савестан човек, али и насилник, зависник, социопата, или ко год кога је живот сломио, а никад није стигао да се састави. Природа не прави разлику, а ми се претварамо да је правимо.
Зато су апели родитељима, ма како лепо звучали, у најбољем случају утеха за савест оних који их изговарају. Послушаће их они који су их и пре чули и који их не требају. Остали не желе, не знају или не могу, и ту нас никакав говор не спасава.
Држати предавање о емпатији човеку који је и сам одрастао без ње исто је што и делити савете о здравој исхрани гладнима.
Па ко је онда заказао? Не родитељи, јер они нису стручни, нити смо икад рекли да морају бити. Заказале су институције које су за то плаћене: школе, центри за социјални рад, здравство, инспекције, тужилаштва. Оне имају закон, буџет и овлашћења. Њихов је посао да препознају, усмере, обуче, а кад је неопходно и да казне. Кад породица пукне, кад дете постане преступник, а пре тога су сви звонили на аларм, то није трагедија која је пала с неба, него извештај о раду система и институција. Испит нису пали родитељи, већ неко у систему, а уз довољно воље, лако би се, именом и презименом, утврдило и ко.
Није потребна никаква сложена теорија да бисмо ово разумели. Довољан је један обичан човек.
Онај који годинама живи у Швајцарској и тамо ни по цену живота не би бацио опушак на тротоар. Не зато што га је алпски ваздух учинио бољим човеком, већ зато што зна да би га то скупо коштало и да живи у окружењу у коме се правила не крше. Доведите истог човека на одмор кући и опушак ће полетети без трунке гриже савести. Карактер је остао исти. Променио се само систем који га држи под контролом. Тамо га је систем натерао да буде уредан, овде не мора.
У томе је цела поука. Зрело друштво не рачуна на то да ће сви бити добри. Оно гради оквир у коме је добро лакше него лоше, а непоштовање правила скупо.
Нека нико не помисли да родитеље треба ослободити одговорности. Она је и њихова и огромна је. Али одговорност се не распоређује тако што се сав терет натовари на најизложеније и често најнеопремљеније. То није правда, то је бекство. Друштво које деци поручује „снађи се с оним што ти је дато, са оним родитељима које имаш“ нема право да се згража над оним што из тога израсте.
Зато доста више лекција онима који их не могу да примене. Моралне апеле оставимо за разговор за трпезом. Од институција тражимо оно што им је посао: да раде. Јер дете не може да изабере родитеље, али систем може да изабере да га не препусти случају.