Бити ауторитет и васпитати дете је данас читава филозофија. Зашто?
Зашто је нашим родитељима било много лакше да буду ауторитети?
Како да ми постигнемо сигурност и лакоћу у родитељству?
,,Данас је друго време”, најчешћи је одговор на горе постављена питања. Иако он не даје никакво конкретно објашњење, након њега, ова тема се углавном сматра затвореном. То је зато што не знамо шта нам се у ствари догодило.
Све је почело тако што смо методе наших предака прогласили примитивним, неразвијеним и грубим. Стално је било речи о томе шта наши родитељи нису добро урадили, како нас нису хвалили, како нас нису подржавали…
Нигде ни споменуто није колико су били ефикасни, колико смо ми њихова деца били зрели, колико самостални, колико смо спремни да се носимо са животним тешкоћама, колико смо поштовања имали, знали границе… Управо захваљујући њиховим поступцима!
И уместо да надоградимо слабости, ми смо све њихово прогласили застарелим и широм се отворили за нове системе других култура.
Као да смо без корена, пресекли смо континуитет и кренули скроз другачије. Ни приметили нисмо да смо се погордили, помислили да смо ми много паметнији и напреднији од наших предака, понашали се као да они нису имали појма. Уствари, изгубили смо тло под ногама. Уместо да смо поправљали постојеће, ми смо хтели да будемо као они ,,дивни” са телевизије који само пожеле деци лаку ноћ и она сама, без поговора оду на спавање. Као у Стеријиној комедији ,,Покондирена тиква” покушали смо да будемо оно што нисмо и у томе смо наравно испали невешти, на свој начин комични, али са тужним последицама.
Оно што је некад било нормално, викнути на дете или пљеснути га по гузи кад тата закључи ,, Е сад си стварно претерао!”, данас је насиље у породици!
Они који се нису одрекли метода својих родитеља, проглашени су примитивни, а пошто то нико не жели да буде, ми се понашамо као у бајци ,,Царево ново одело”. Сви ћуте о томе шта је истина.
На улицама, на рођенданима, у јавности ми са децом увек лепо причамо, договарамо се, хвалимо их, говоримо:,, Ти то можеш!”
Али кад уђемо у своје станове и деца нам се попну на главу због наше финоће, из нас исплива природна људска реакција коју ми пошто пото покушавамо да зауставимо.
И онда се покреће точак који заправо представља најјасније објашњење шта се савременим родитељима дешава.
Деца прелазе границу
родитељи викну
јави им се осећај кривице
покуње се, жао им је што су били тако ,,груби”
не желе то да понове
иду у попустљивост и ,,финоћу”
деца прелазе границе силније него први пут и креће нови циклус испочетка.
Проблем је што је у сваком новом циклусу, кривица коју родитељ осећа све већа, па је воља да се држи финих метода које не раде посао снажнија, те му то дуже и успева на дечју и сопствену штету. Док се родитељ спутава, дете господари.
Деца немају проблем са финоћом. Она су спремна на све у својој борби да надмудре родитеље, она се не оптерећују тиме какав утисак остављају, шта медији кажу и слично. Дете ће беснити, правити сцене, глумити да му је мука…све што може користиће и победиће. Нажалост!
Ето зато је васпитање испало читава филозофија. Тешко је васпитати дете ономе ко метод који има неће да користи, а онај који жели, не зна да користи.
Зато данас само ретки срећници умеју са децом.
Добар родитељ мора бити САМОПОУЗДАН, не у свим пољима, али на пољу родитељства, мора. Зато му је потребно да је утемељен, да зна са сигурношћу који је исправан пут, па да њиме без оклевања поведе дете. Збуњен родитељ, несигуран у своје поступке, смушен, онај који стиска па пушта, стиска па пушта је неучинковит, не зна куда треба ићи и зато и не може стићи до циља.
Дакле, одговор на друго питање с почетка текста (,,Како да ми постигнемо сигурност и лакоћу у родитељству?”) има две тачне варијанте:
Вратите се свом природном осећају, здравој логици, ономе како су вас родитељи подизали, па то само помало надограђујте!
Или, ако сте врло способни, социјално и емоционално интелигентни, учите темељно како се могу подизати деца без или са врло мало грубљих метода.
И једно и друго,може да има дивне резултате. Засигурно ће обе варијанте постићи више од ове данас највише коришћене, неискрене, попустљиве, а нефункционалне васпитне методе, коју називам ,,погрешно преписана“.
Биљана Грбовић
Извор: licnirazvoj.rs
Nema boljeg poredjenja od ovog vašeg! Car je go! Bravo za tekst 🙂