Основци, као друштвена група, можда су доживели и највећи удар пандемије на ментално здравље. Најмлађи су пребачени на онлајн наставу још од претходне године, а у нову школску годину кренули су под измењеним условима физичке дистанце, а онда су поново враћени пред екране рачунара и телевизора.

Да је ово тешко утицало на малишане сведочи и пихолог Лидија Максић. Она каже да је ситуација поприлично забрињавајућа када су анксиозно-депресивна стања у питању, као и панични поремећај код деце основношколског узраста, чак толико да практично сваке недеље има бар по двоје деце која траже помоћ.

– Деца имају главобоље, повраћају и жале се на бол у стомаку и онда када лекари не могу да утврде ниједан физички разлог зашто се малишани осећају тако, тада се обрате психологу за помоћ. Све је више и поремећаја у исхрани и гушења храном, опет без физичких узрока. Мени све више долази деце у пратњи родитеља узраста од првог до осмог разреда основне школе и ми стварно морамо да се узмемо у памет и да више водимо рачуна о менталном здрављу, а не само физичком – каже Максићева.

Страх пренет од родитеља

Она објашњава да су узорци овога највише јер деца осећају страх, што на сопственој кожи, што пренет од родитеља, а ту је и сваки вид социјалне изолације.

– Страх од болести, страх од смрти и страх од губитка ближњих. Недостатак комуникације с вршњацима, изолација, недостатак уопште социјалних контаката чак и у оквиру породице – са бакама и декама, изостајање кретања и свега онога што чини једно здраво одрастање свега, тога сада нема и утиче на психичке поремећаје – објашњава психолог.

Максићева каже да дете не мора бити изложено једном стресном догађају који ће утицати на његово здравље, већ и дуготрајно излагање разним стресогеним факторима баш као што је пандемија.

– Изложеност страху и бомбардовање информацијама о броју заражених и умрлих остављају у мањој или већој мери последице код деце. Малишани су томе изложени свакодневно. Тема смрти је тешка за обраду у психолошком смислу и за одрасле људе, а камоли за децу – прича Максићева, и додаје да су код старијих основаца највећи проблем неизвесност и забринутост за даље школовање.

Психолог Николина Милосављевић потврђује да је приметан број деце са оваквим видовима потешкоћа и додаје да је разлог између осталог лежи и у томе што су деца усмерена искључиво на родитеље, а ту је и досада, коју најмлађи тешко подносе. Такође, малишани имају слабо изграђене или немају уопште „одбрамбене механизме“ захваљујући којима би пребродили овако изазовну ситуацију по ментално здравље.

– Ако их поделе у школи тако да другари и другарице с којима су имали раније блиске односе су у различитим групама, они некако губе контакт управо због тога што се не виђају као раније. Тако да све то доводи до појаве анксиозних симптома – каже Милосављевић.

Нерасположеност и раздражљивост

Осим физичких симптома, као што су главобоља или повраћање, и због којих родитељи прво потраже савет педијатра, Милосављевићева каже да се код деце могу препознати и неки други индикатори који би требало да алармирају старије да дете има неки проблем.

– Ако причамо о депресиији, нерасположеност и раздражљивост су први симптоми. Такође, предуго спавање, односно поремећај спавања, зато што код неке деце имамо да мало спавају, а код неких да спавају много више него што је уобичајено. Поремећај апетита је такође један од индикаора. То су физиолошки параметри који указују да нешто није у реду са дететом. Јављају се и проблем с концентрацијом и тешко праћење школских обавеза. С тим да деци сада школа пада у други план јер је јако тешко пратити онлајн наставу. То је за њих нека врста привида школовања где деца не могу да направе границу да су и код куће, али и да уче у тој атмосфери. Дакле, уколико дете има мањак концентрације и мотивације за учење и неки физиолошки параметри су промењени, онда већ можемо да посумњамо да постоји неки проблем – објашњава наша саговорница.

„Патос време“ лечи проблеме

Начин на који би родитељи могли да заштите своја чеда и да спрече настанак озбиљних психичких поремећаја, Милосављевићева каже да је то „патос време“.

– Превентива за било какве менталне проблеме код детета је увек повезивање са њим. Дакле, деца сада имају потпуно другачији начин социјалне комуникације, јер сада то раде преко друштвених мрежа и разних комуникатора као што су „Вајбер“ и „Вацап“. Моја препорука је да се родитељи повезују на онај начин на који се деца сада повезују са својим вршњацима. Они се сада са својим другарима повезују тако што гледају „Јутјуб“ канале или на пример играју игрице. Треба управо то урадити – сести са својим дететом и играти игрицу или гледати „Јутјуб“ и разговарати о томе шта му је ту занимљиво или шта му се свиђа. Када говоримо о деци млађој од десет година, игра може много да помогне. Увек можете да узмете луткице или аутомобилчиће и да се играте са дететом. Ја то зовем „патос време“. Буквално, седнете на патос и играте се са дететом онога што оно воли. За децу од девет до 11 година родитељи би могли да играју неке друштве игре са њима, а тада већ почињу да буду заинтересованија за игрице и неке апликације – објашњава Николина Милосављевић, и додаје да на тај начин, осим повезивања, родитељ може лакше да контролише то што дете прати и на ненаметљив начин да да детету своје мишљење о том садржају.

Психолог Максић напомиње да би родитељи у овој ситуацији требало и да ограниче деци приступ медијима, али и да поведу више рачуна о физичкој активности деце.

– Најбоље би било да родитељи угасе телевизор када се спомињу ти дневни извештају с великим бројем заражених и умрлих, а да те информације прате искључиво на својим мобилним телефонима или рачунарима. Не смемо заборавити и да је кретање једна од основних људских порука попут хране или спавања. Зато је важно да изведемо децу у шетњу. Није важно да ли дете нешто тренира, битније је да изађе на свеж ваздух и да се креће – закључује Максићева.

Извор: Блиц