Сви родитељи (или бар огромна већина њих) рађају децу са жељом да они имају леп, садржајан, срећан живот. То, нажалост, није увек тако и постоје околности и ситуације на које не можемо ничим да утичемо. На већину, ипак можемо. Како правилно одгајати децу, изгледа, најбоље знају Данци. А зашто баш они и зашто стално о њима пишемо? Па, једноставно је. Већина истраживања (релевантних истраживања озбиљних универзитета) показала су да су Данци најсрећнији народ на свету. То значи да постоји нешто што раде боље него остали. Јер, на крају приче, срећа је циљ сваког човека.
Данско родитељство посебно је на много начина, али ћемо данас поменути један који је бољка већине родитеља. То су ултиматуми или, мало грубље речено – уцене. Сећам се да ми је познаница једном рекла: „Веруј ми, да не постоји уцена и подмићивање, ја не бих знала како да одгајам ову децу.“ И сви смо се некад у животу тако осетили.
И иако знамо да уцене нису добар васпитни стил, некад је једноставно тако најбрже и најлакше, а пошто у кратком року видимо резултат, а не видимо одмах негативну страну, чешће им прибегавамо.
Данци, то, ипак не раде. Њихов родитељски стил се у најкраћем може описати речју – поштовање. Нема вриштања на децу, посрамљивања деце или ударања да бисте добили резултат. Поштујте децу, својим примером их учите како да поштују друге, па ћете и сами добити поштовање. Вреди поменути да је у Данској ударање деце законом забрањено већ више од 20 година. И ако питате било ког Данца, одговориће вам да је за њих то незамислив начин дисциплине.
Зашто Данци не уцењују своју децу?
Ултиматум као такав ставља родитеља и дете у позицију да из њега неко мора изаћи као победник, а неко као губитник. Нико заправо не воли да му се постављају ултиматуми јер је то заправо увек само и искључиво борба моћи. Где постоји уцена, не постоји решење у ком ће сви бити „победници“.
Оно што родитељи који прибегавају уценама не разумеју јесте да су заправо они ти који на крају, дугорочно, увек губе са оваквим методом. То је борба у којој се добијају битке, али се на крају губи рат. Како? Тако што губите блискост са дететом, јер однос у коме постоје претње и који се заснива на страху (чак и ако је у њему много љубави) не може створити блискост.
У таквом односу не може бити ни поштовања, јер ако родитељи прете у празно, деца уче да границе не значе ништа. А пошто су паметна, почињу и да схватају да су претње заправо метод који њихови родитељи који су немоћни да се на други начин изборе.
Оно што је код уцена занимљиво је да њихово коришћење у комуникацији са децом има много везе с тим како смо ми, родитељи, били одгајани. Језик, тон и методе које са својом децом користимо, често су нам у наследство оставили наши родитељи. Многи од нас били су одгајани методама заснованим на страху и претњама, па је разумљиво што за њима често потежемо кад нам не преостане ниједан кец у рукаву. (Чули сте, сигурно, бар милион пута, да данашњи родитељи уз смех кажу „мене су моји слали да бирам прут“).
Они који су имали капацитет да сагледају ширу слику, из тих метода својих родитеља научили су да треба да раде управо супротно, они који нису имали тај капацитет, следе ове методе – уцене, викање, ударање.
Данци су веома демократичан и емпатичан народ и није тајна да се труде да те особине деци уграде од малих ногу. Децу посматрају као једнаке себи, али им је потребно да их неко води, свакако не да их контролише. Знају да то како они виде дете утиче и на то како га третирају.
Стога, покушаји деце да прекрше правила и помере границе сматрају се потпуно нормалним и не третирају се као безобразлук, тврдоглавост или неваспитање. И ово чини кључну разлику у томе како реагују на дечје понашање.
Децу слушају, једнако као што слушају одрасле. Као што неће игнорисати одраслу особу која им се обраћа, исто тако неће ни дете. Ово има невероватан утицај на самопоуздање детета и његову свест о себи. Деца почињу рано да схватају шта су границе и због чега су оне важне и зашто постоје правила и онда могу да их уз пуно разумевање прихвате, цене и поштују. Страх да ћете прекршити неко правило које нисте најбоље ни разумели потпуно је другачија ствар. Ако се поштовање граница базира на страху, деца ће их понекад поштовати ни не знајући зашто то чине, зашто нешто не смеју, већ ће зазирати да на њих неко не би викао или да их не би ударио.
Овакав приступ не ствара ни блискост ни поверење, ма колико да у ситуацијама када је све у реду ви детету пружате нежност.
Ако инвестирате у поштовање према детету, то ће се исплатити на дуге стазе, верују Данци.
Али, немојте се преварити и помислити да су они попустљиви родитељи. Јер нису. Нимало.
Они успостављају јасна правила за која се од деце очекује да их прате. Али, веома су спремни да разговарају и објашњавају деци све што се тиче правила. Они не знају за реченицу „зато што ја тако кажем“. Када од детета очекују да среди своју собу, а дете одбија, они неће рећи – ако не средиш собу, нема изласка у парк, већ ће се потрудити и уложиће време и стрпљење да објасне зашто соба треба да буде очишћена и зашто је важно да то уради баш дете.
За ово је, наравно, потребна вежба. И много стрпљења. Али резултати неће изостати. Истина је, заправо, да деца много тога могу да схвате. Често је наше нестрпљење, неразумевање тога колико је страх лош савезник у васпитању деце, разлог због ког посежемо за ултиматумима.
Како ви можете престати да уцењујете децу?
Први корак је договор са партнером. Морате се обоје сложити да желите да променити праксу где вас деца слушају само да не би изгубила неке привилегије или била кажњена. Договорите се да, ако једно од вас почне да губи контролу у некој ситуацији, друго треба да преузме разговор са дететом.
И запамтите – не морате да бијете сваку битку. Неку можете и да предате. Фокусирајте се на важне ствари. Често се дешава да наше реакције према детету буду претеране онда када се нешто дешава пред очима других, па смо због тога под додатним стресом јер не желимо да неко помисли да не умемо да васпитавамо своју децу.
Они тај страх и стрес осете и то их може натерати да се понашају још горе. Ви НЕ МОРАТЕ ником ништа да доказујете. Учите дете поштовању, понашајте се према детету и другима са поштовањем и дете ће вас поштовати.
Још једна важна ствар: покажите детету емпатију. Да ли је гладно? Уморно? Узнемирено? Што више разумете разлог њиховог понашања, јача ће бити ваша веза. То како ви изаберете да видите своје дете увек ће утицати на вашу реакцију према њему. Оно што дајете – то ће вам се и вратити. Добро подстиче добро, лоше подстиче лоше, губитак контроле подстиче губитак контроле. А мир – подстиче мир.
Приредила: А. Цвјетић