Познати дечији психијатар проф.др Светомир Бојанин, који се скоро 70 година бави децом школског узраста, говори о утицају школе на развој деце, на њихово ментално здравље и на даљи успех у животу…
Програми у школи су као да мрзимо децу. У моје време или у време Николе Тесле смо у првом разреду рачунали до 20 и разумели смо. Нека деца то могу, али нека не разумеју. Некоме се брже развија интелигенција, а некоме емоције. Емоције су много важне, а ми у школама заборављамо да имамо људе, а не плехане предмете.
И онда:
Организујемо борбе за оцене и такмичења од првог разреда, а не учимо их да сарађују. Знате, без споразумевања, договора, толеранције… нема чак ни пљачке.
На математици их јуримо кад ће да погреше. Децу треба научити да се играју математиком, а не само да им правимо да им буде теже. Ретки су они који у свом том хаосу праве своје програме и методе. Њих не можемо да прихватимо.
Дете до 6. године живи у садашњем времену, а некад је тако и у школском узрасту. Они који праве програме о томе ништа не знају. Пример су лекције о прошлом времену у петом разреду, где им говоре да се рачунало овако, па онако… Иако већина можда то не разуме, програм иде даље…
Вуковци, то су деца која би требало да имају максимално развијене способности, али тај орден не гарантује његово понашање у другим сегментима живота. Ни једно министарство никада није правило истраживања шта је после у животу било са свим тим вуковцима. Нико не зна ни како су вуковци из основне школе прошли у средњој школи. Али и даље тај орден постоји.
У школама има око 10% деце са дисхармоничним развојем и све више деце сметњама у развоју. Свако дете је способно за нешто али упоређивање са децом типичног развоја је неумесно. Њима треба другачија помоћ и приступ. Школе немају помоћ дефектолога иако се зна да је то потребно. Дефектолог припрема њиву за сејање, то значи да за припрему за писање и рачунање дефектолог прво припрема дете, а учитељ га учи да пише слова.
Неки се у средњој школи упишу тамо где им није место, где им не одговара. Ако смо рационални морамо да контролишемо тај производ а не да се руководимо социјалним миром. Нико не процењује шта је са нашим производима (децом).
Питам се да ли ми у школама радимо свој посао или неку друштвену комедију која се зове политичка прича. Многи наставници не виде смисао у многим стварима али штрајкујемо само за плате, а не за безобразлуке и за немање стручне слободе.
Извор: centarzalogopediju.rs