Ако родитељ није волео неки део нашег ЈА кад смо били деца, нећемо га ни ми волети. На крају ћемо одрасти у особу која мрзи себе (или барем неки део себе). Живети, а не волети себе је живот препун патње. Мрзети оно од чега не можеш отићи је јако тешко.
Највећа иронија и парадокс целог живота је што тај део нас који родитељ “мрзи” има и он, и исто га мрзи или га уопште не види. И тако то лудило генерацијама иде у круг док једна генерација не одлучи да је доста.
Тај део себе ћемо увек скривати и желети да га нема. Партнерски односи су прави пакао кад се бојимо да ће тај део нас испливати на површину и да је онда све готово. Нема шансе да помислимо да нас неко може волети унаточ томе. Како би неко могао код мене волети оно што су чак и моји родитељи одбацили?
Давање контре неком обрасцу понашања који је присутан у породици јако дуго је доста тежак посао. Заволети самог себе је процес који траје, не догађа се преко ноћи. Кад једном стварно заволимо онај део себе који смо као деца замрзели и потиснули, тада дословно почиње један нови живот. Кад се сретну дечје ЈА и одрасло ЈА и пруже једно другом руку, одлуче заједно даље па шта буде, тада све постаје лакше. Не можемо тада веровати да смо пре мислили и радили другачије.
Спознаја да нисмо одбачени или да се тог одбацивања више не бојимо је исцељујућа и ослобађајућа. Чини нам се као да је све ово прије био лажан живот и да би ваљало све испочетка с овом новом, целовитом особом која смо постали.
Тек кад прихватимо своје дечје ЈА, постајемо одрасли. Док га поричемо и игноришемо значи да смо и даље то мало дете које се мрзи јер се сматра “невољивим”.
Однос између дечјег ЈА и одраслог ЈА је најважнији однос у нашем животу. Док се та два ЈА не сусретну и не прихвате нема мирног и сретног живота.
Аутор: Мој свијет одгоја